Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо
Али у септембарски сутон, тик по напуштању последње базне станице „Стазе дивова 2016“ , пичио сам узбрдо као махнит на 33 центрилитра екстра стронг „Црвеног бика“. Још увек поспани Бранко и Далибор су ме пратили у стопу. Mој зашећерени кофеинско-таурински ритам је ипак вукао тело човека чији је реални физички домет био досегнут и премашен пре отрпилике два дана. Зато сам и био на челу колоне. Најслабија карика.
Бленда је падала рапидно, на шта смо већ навикли у покрету по тим дивним шумама и горама али ни уз помоћ лампе на глави на максимуму нисам успевао да испратим маркацију. Брдо над нама је било још једно од бескрајних. Али ово је било и мутно. По глави ми се мотао Домановићев вођа, када сам одустао од покушаја праћења змијугаве стазице и бескомпромисно повукао право уз опаку стрмину. Екипи је моје понашање сигурно деловало зачудно али су ћутке испратили до врха, где се нађосмо ненадано брзо. Далибор је лаконски предложио да ми провери лампу. Кад сам је добио назад, напуњену исправним батеријама, одиграла се сцена из Џармушовог филма „Ноћ на земљи“.Она кад генијалнии Бенини, који таксира ноћним буџацима Вечног града, на предлог католичког свештеника са задњег седишта скида тамне наочаре: „Оче, миракул! Прогледах!!!“. Низбрдица беше стрмија али је спуштање „на виђено“ ипак било безбедније.
Но, Бранко и Далибор нису били на „Црвеном бику“. Морао сам да бдим над њиховим петнаестоминутним сном крај путељка у подножју. Сваки од учесника трке који су нас током кратког предаха заобишли је упутио макар крајње упитан поглед, понеко и благо насмејану неразумљивост на италијанском или француском. Разлог смо сазнали пар стотина метара узбрдо и удесно, када се нађосмо пред вратима удобног и укусног чекпоинта-тавернице. Сапутници су ми још мало дремнули али у правим креветима.
Негде око половине Тора сам престао да узимам податке са мапе за озбиљно, поготову по питању елевације непосредно предстојеће етапе. Ако су и били тачни, увек је онај „филз лајк“ моменат односио превагу. Увек је било стрмије. Зато сам се најпријатније изненадио равнином свих 12 километара до следећег одморишта. Било је толико равно да смо били приморани да се међусобно расторочемо, како не бисмо заспали на ногама. Тада сам, на питање шта доносим Немањи са ове екскурзије, у стању блиском делиријуму дао одговор који и данас сматрам једим од својих највећих мислилачко-реторичких достигнућа (ако таква уопште постоје): „Доносим му себе, доносим му доказ да је и немогуће могуће.“ Тада сам можда и најживописније замислио пролазак кроз циљ. Уосталом, степен извесности тога догађаја је већ растао сваким кораком…
Последње јутро, златни зраци сунца и белина Кол Малатре, савршена температура и повраћен фокус, поново ухваћен ритам,откровење обавезних дереза које чине да се човек још боље и под још невероватнијим угловима веже за планину, хеликоптер који надлеће ту филмску сцену и чини је још џејмсбондовскијом...Чини ми се да ћу ипак то памтити као позитивну кулминацију путешествија. Јер на самом крају нисам пао ничице поново рођен, како сам добар део пута очекивао или прижељкивао. Нисам имао више снаге за то. Једноставно се то поновно рађање, на разним нивоима, већ десило успут. И то више пута. У циљу краја заиста нема. Али је диван осећај пустити искрену сузу кад се присетиш: етапа пута, слика, мириса и звукова природе, мешавине сопствених осећања, величанствености других живих бића, прича сапутника... Мислим да се тај осећај најкраће и најправилније дефинише као: бити жив. Обично ме, након повратка са неке ултратрејл трке у лажну градску журбу, питају који сам био и да ли сам све то истрчао ођедном. Тада су ме махом, уплашени незамисливим им бројкама везаним за Тор, питали: „Си жив, брате?“ Не знам колико је људи могло да схвати одговор: „Баш јесам!“ Али дајем и даваћу све од себе да макар мој син то схвати. То ми се чини као ваљан следећи циљ.
Књигу “Одметност” Бошка Ћирковића Шкаба можете наручити на линку ОВДЕ.
Извор: Правда
