Српска средњовековна културна баштина недвосмислено је жртва негације сећања, заборава и прећуткивања у Северној Македонији, а то томе сведочи рад истакнуте српске историчарке уметности Јасмине С. Ћирић, која живи у Паризу. Она кроз свој рад настоји да између осталог упозори јавност Запада на непријатну истину да западноевропска политика латентно одбацује српско средњовековно и византијско наслеђе.
"Сведоци смо тога да су неке српске средњовековне задужбине тек од 2004. године под номинацијом Републике Србије уписане на Унескову листу баштине. Али, на Унесковој мапи споменици српске средњовековне културе ни не постоје у Републици Северној Македонији. Та ужасна неправда навела ме је да се дубље загледам у материјалне трагове нашег наслеђа, нарочито из 14. века", каже Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошкоуметничког факултета Универзитета у Крагујевцу и спољни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Она у разговору за „Вести“ објашњава због чега је већи део своје професионалне каријере посветила истраживању српске културне баштине у Северној Македонији.
Каква је ситуација са српском баштином у Северној Македонији?
– Српска средњовековна културна баштина недвосмислено је жртва негације сећања – заборава. Постоје знања која, иако потребна, остају лоше интерпретирана или су нападана јер не одговарају „политичкој коректности“. Тако су власти Северне Македоније у Извештају Европске комисије о поштовању верских слобода опоменуте због игнорисања пресуде Европског суда за људска права из Стразбура налогом обавезе регистрације аутономне Православне охридске архиепископије која је у литургијском и канонском јединству са Српском православном црквом.
Како та „негација“ изгледа у пракси?
– У пракси то изгледа овако: катастарски цркве припадају Македонској православној цркви, али су српско културно добро. Интерпретативни хоризонти, међутим, одговарају потребама савремене политичке идеологије. Појашњења зарад, иако се над порталом Цркве Светог Ђорђа у Старо Нагоричане налази натпис о подизању овог храма са поменом имена краља Милутина, најчешће ћете чути да је то народна црква. Слике прошлости у Старо Нагоричане редукују непрегледност минулог времена, а новом литературом се манастирска имања етикетирају потпуно неосновано као српске „окупационе базе“.
Други пример је Црква Светог Николе у Љуботену. Љуботен је један од мени посебно драгих врхова на Шар-планини, својеврсна граница између Косова и Северне Македоније. Фреске у Љуботену су девастиране толико да се више не може говорити о рестаурацији. Конзервација је могућа, али је веома дискутабилно да ли би служби Републичког завода за заштиту споменика културе Србије уопште било допуштено да узме било каквог учешћа у конзерваторској кампањи, посебно јер је споменик регистрован као споменик који припада МПЦ. Феномен је да се у македонским медијима повремено може чути да је црква у Љуботену изграђена 1337. за време цара Стефана, иако се у цркви, познато је, налази ктиторска композиција у оквиру које је приказан цар Душан са царицом Јеленом. Колеге, историчари уметности и археолози, који живе и раде у Северној Македонији, нажалост су немоћни пред одлукама политичких челника. Рестаураторско-конзерваторски подухвати нису у финансијском плану Републике Северне Македоније, а српска средњовековна баштина из дана у дан пропада. Рекло би се да када је прошлост неподношљив терет, онда је једина терапија заборављање.
Каква је ситуација са српским црквама у Северној Македонији?
– Суочавамо се са апсурдима небриге о културној баштини, али и чудесним открићима обриса српске средњовековне културе. Из писаних извора сазнајемо да је српских цркава било још и више но што то данас показују материјални остаци. Временом су бројне цркве девастиране или срушене, а на њиховом месту изграђени објекти који припадају другом култном обрасцу и намени. Само у Скопској Црној Гори је сачувано око 50 српских храмова. Проблем је, међутим, да су сви храмови који су некада припадали Пећкој патријаршији катастарски уведени у Македонску православну цркву. У селима Кучевиште, Бањане, Чучер, Глуво, Мирковце, Матејче живело је претежно српско становништво.
Можете ли навести неке конкретне примере?
– Тих примера има много. То су Црква Светог Никите код Скопља, Црква Светог Ђорђа у Старо Нагоричане, Црква Светих арханђела у Штипу, Црква Светог Николе у Љуботену, Црква Светог Спаса (Ваведење) у Кучевишту, Лесново, Црква Светог Николе у Псачи, Црква Успења Богородичиног у Матејче, Марков манастир, Црква Светог Андреје на Трески, Црква Светог Николе Шишевског и др. Са друге стране овој листи ваља придружити и храмове у Охриду, нарочито Цркву Светог Николе и Цркву Богородице Болничке, Цркву Богородице Захумске, као и у Прилепу где су такође сачуване цркве које сведоче о завидним подухватима српске властеле. Један од могућих путева за добијање одговора на питања комплексне проблематике су фондови српских средњовековних извора у којима се наводе поменута насеља и храмови.
На које све начине се присвајају српске светиње?
– Сведоци смо транзиционог брисања и прекрајања чак и непосредне прошлости у посткомунистичким и постконфликтним државама, а ту предњаче Бугарска и Албанија. Брисање памћења спроводи се и кроз уџбенике. Теорија о Албанцима као потомцима античких Илира доприноси да се из западноевропске перспективе Срби перципирају као „уљези“ на албанској етничкој територији. То је нажалост само део ширег политичког плана. Брисање културног идентитета и култура заборава су део политичке кампање која се систематски спроводи већ деценијама.
А када је реч о бугарским интересима?
– Бугарски интереси су се показали са друге стране: проблематизација наслеђа Светих Климента и Наума, присвајање бројних реликвија које су припадале Охридској архиепископији, а све чешће становници Северне Македоније прихватају и бугарско држављанство. Поменула бих да се списку бројних реликвија које су се нашле у Софији припадају и мошти српског краља Стефана Уроша ИИ Милутина.
Значи ли то да ће српска културна баштина у Северној Македонији доживети сличан сценарио оном на Косову?
– Тенденција да се српска православна баштина на Косову и Метохији представи као византијско споменичко наслеђе православних „Косовара“ (Албанаца), готово у потпуности се пресликава у Републици Северној Македонији. Наслеђе се представља као део византијске Македоније. Идеолошке поделе су изражене и забрињавајуће будући да се појам српства оркестрирано замењује карикатуралним појмом србоманије.
Где је најтежа ситуација?
– Матејче је можда један од најтрагичнијих примера односа сећања и заборављања. Административно припада општини Липково, у којој живи искључиво албанско становништво. Знате, делује потпуно апстрактно, али док путујете до манастира Матејче не можете се ослободити утиску да сте у доласку до ове најмаркантније задужбине у овом делу Северне Македоније, прошли кроз село Арачиново у којем се током сукоба 2001. године налазило највеће складиште оружја које су користили терористи. Иронија или не, али манастир Матејче је током сукоба постао главни штаб паравојне Ослободилачке народне армије. Данас, 19 година након оружаних сукоба, манастир Матејче је недоступан за добронамернике. Желим да нагласим да се овај манастир везује и за име краља Милутина, будући да се помиње у повељи из 1300, али и за име цара Душана, царице Јелене и њиховог сина Уроша. Они су уосталом и насликани у ентеријеру храма који неумитно пропада.
Фатална оштећења датирају из времена албанских терористичких напада 2001. године. Ако вам кажем да је у овом манастиру почетком 15. века живео један од најпознатијих српских средњовековних композитора, Исаија Србин, захваљујући чијем делу данас знамо понешто и о аури сакралности и харизматском дејству Трисагиона, онда вам може бити јасан духовни значај овог места. Међутим, из године у годину овај храм све више пропада. Сломљена врата, прозори, уништене фреске, влага због крова који прокишњава. У припрати храма су остаци воденог талога, демолирана су врата на западној и јужној страни, оштећени су делови горње конструкције храма, у олтарском простору колоније инсеката су нашле своје перманентно станиште. Стакла од транзена централне куполе су трајно оштећена тако да су фреске и у овој, највишој тачки храма, препуштене немилости атмосферилија. Црква је напуштена. Као да потврђује ону давну заборављену метафору о пустињи и подизању немањићких цркава у „светим пустињама“. Пустиња међутим у овом случају не односи се на молитвено тиховање, већ на опустошеност храма. Власти у Скопљу не предузимају готово ништа да се заустави девастација овог храма.
Рођена у Паризу
Јасмина С. Ћирић је рођена у Француској, Паризу, и тамо је живела до четврте године.
Завршила је студије историје уметности на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а ту је 2014. године и докторирала. Аутор је више десетина научних радова о црквама Свете Софије у Охриду, Светих архангела у Штипу, Светог Јована Канео и Богородице Захумске у Охриду, Светог Николе у Прилепу.
Такође, учествовала је на више међународних научних скупова, а у стручној јавности је позната по изучавању „мотива Херакловог чвора“, а посебно значења крстова са криптограмима на задужбинама краља Милутина.
У плану је да ускоро објави књигу у вези са орнаментима изведеним у опеци на фасадама српских средњовековних цркава у Северној Македонији.
Прочитајте ОВДЕ све о скандалу на јавном сервису Црне Горе.
Извор: Курир/vesti-online. com
