„Оно што идеолошки прати странке и изборе у Србији јесте да смо се још у тој првој декади вишестраначја ухватили великих тема - односа према Западу и Русији, НАТО-у и Европској унији, али и ратним злочинима.
„Никада их се нисмо ослободили", каже Душан Спасојевић, асистент на Факултету политичких наука у Београду.
Слободан Милошевић: „Доба лидера"
Први вишестраначки избори су одржани 1990, а на њима је Слободан Милошевић изабран за првог председника Србије.
То су били први избори на којима су гласачи после 1945. године могли да бирају више од једне странке. Излазност је била висока - око 70 одсто.
Милошевић је на првим изборима добио готово 50 одсто више гласова него његов главни ривал Вук Драшковић, лидер опозиционог Српског покрета обнове.
Његову владавину је обележио распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, ратови у Босни и Херцеговини, Хрватској, Косову и НАТО бомбардовање Србије 1999. године.
Сукобе у региону и услед њих уведене санкције пратила је инфлација у земљи - те 1993. године до тада највиша забележена на свету, али и строга контрола медија, протести студената и опозиције и проблематични избори.
„Прва деценија вишестраначја под Слободаном Милошевићем је поставила темеље и начин понашања који је и данас присутан", каже Спасојевић, који већ годинама проучава политичке партије у земљи.
Он сматра да „основни проблем јесте да странке нису демократске, јер су увек настајале од група људи који се онда шире одозго на доле уместо обрнуто".
„Зато нема страначког такмичења и имамо стално цепање странака и одсуство страначке флексибилности, чак и између партија које имају сличан програм", каже он.
Странке су већ тада окарактерисане као проевропске или проруске, а ова подела никада није укинута, као што је, додаје Спасојевић, пример са Чешком или Хрватском.
Ерик Горди, професор на Универзитетском колеџу у Лондону каже за ББЦ на српском да је прво што је помислио, на молбу да коментарише 30 година вишестраначја у Србији, било - „колико година има заправо?".
„Откад је укинут монопол Савеза комуниста у политичком животу, може се рећи да је постојала некаква политичка конкуренција међу странкама на локалним изборима који су одржани 1996. године, па још у периоду од 2000 до 2006. године", каже Горди.
„Сведоци смо странака које су користиле своје већинске положаје да успоставе растућу контролу над више делова јавног живота. Број бенефиција које нису доступне грађанима уколико 'нису у Партији' је већи него што је био у комунистичком периоду".
Горди мисли да „ако се такво вишестраначје узима као синоним за демократију, није тешко објаснити зашто грађани остају скептични према привидној демократији".
„Већ 1994. године је професор Миклош Биро у анкетном истраживању описао бројне начине на које грађани повезују негативне асоцијације на појам 'демократија'. То су били: распад Југославије, (бивши председник Хрватске Фрањо) Туђман, анархија, џабе слобода, а немаш шта да једеш", каже Горди.
За период од почетка вишестраначја је битан и - лидер.
„Слободан Милошевић је био централна политичка личност десет година, све док није сишао са власти, односно до губитка избора", каже Жарко Кораћ, некадашњи народни посланик и психолог.
„У том периодy имате још неколико лидера опозиције, а то су превасходно Вук Драшковић и Зоран Ђинђић."
Политичке странке у Србији
Прва странка која је уписана у регистар партија у Србији је Демократска странка - настала у фебруару 1990. године, а убрзо затим основан је и регистрован Српски покрет обнове
Политичку странку може основати најмање 10.000 људи
Политичку странку националне мањине може да оснује 1.000 пунолетних и пословно способних држављана Србије
Од првих избора одржаних 1990. године до данас, у Србији су постојале 123 политичке партије. Ипак, то не значи да све и даље постоје. Толико их је укупно било регистровано за 30 година
Г17 плус, Заједно за Шумадију, Реформисти Санџака, Покрет мађарске наде, Покрет Живим за крајину - само су неке од политичких странака које су у међувремену избрисане из Регистра или је започет поступак њиховог брисања
Тих година рођене су и странке које ће одредити политичку будућност Србије.
Демократска странка, касније велики противник Милошевићевог режима, прва је партија уписана у регистар 1990. године.
На супротном политичком тасу био је Војислав Шешељ. Он 1991. године напушта СПО после свађе са кумом Драшковићем и оснива националистичку Српску радикалну странку.
Чинило се да ништа не може да угрози власт социјалиста, а остале партије, званично у опозицији, ипак нису биле уједињене.
Демократе се памте по протестима против власти, а радикали по учешћу у рату, али и у власти.
Током те турбулентне деценије, гласало се чак пет пута за народне посланике различитих парламената.
Зоран Ђинђић: „Доба превирања"
Ове године је 30 година од првих вишестраначких избора, али и 20 откако је Милошевић изгубио власт.
Опозиционе странке, уједињене у коалицији ДОС, у септембру 2000. године су победиле на изборима са 70.40 одсто освојених мандата у скупштини тадашње Савезне Републике Југославије.
Војислав Коштуница, кандидат опозиције за председника СРЈ, освојио је 50.2 одсто гласова.
Милошевић је дуго одбијао да призна резултате избора.
Ипак, после протеста који су кулминирали 5. октобра, када су се стотине хиљада људи из читаве Србије слиле у Београд, а војска и полиција почеле да отказују послушност, Милошевић се невољно повукао са власти.
До самог краја, није у потпуности признао да је поражен на изборима.
У децембру 2000. године, одржани су превремени парламентарни избори на којима је коалиција ДОС убедљиво тријумфовала, а Милошевићев СПС, као ЈУЛ његове супруге Мирјане Марковић, скоро да су нестали са политичке сцене.
Зоран Ђинђић, лидер Демократске странке, изабран је за председника владе у јануару 2001. Врло је брзо постало јасно да идеолошке и политичке разлике са Коштуницом нису само на папиру.
Године које су уследиле, Кораћ описује као „доба превирања".
Кораћ је био заменик премијера у Ђинђићевој влади.
„Ђинђић је био за прозападну верзију промена, а Коштуница је, како је и сам рекао, имао националистичке циљеве, али без рата и у демократском духу", каже Кораћ.
„То није био персонални, већ сукоб различитих концепција, који се настављао".
Владимир Гоати, председник Транспарентности Србија, назива Ђинђића „снажним кормиларом брода" који је, бар на кратко, успео да усмери идеју неутралности Србије на светској сцени.
„Након њега, остајемо у сталној неодлучности и цик-цак превирању које умногоме онемогућава раст земље", каже Гоати.
Србија као Швајцарска, за Гоатија није реалан модел јер каже да „концепт трајног неутралитета и безбедности једноставно никада није обележавао вишестраначје у Србији".
Убиство Ђинђића 2003. године је показало да су унутар победничког блока постојале јаке разлике, идеолошке и личне, мисли и Спасојевић.
„У том спору између Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића видели смо те разлике", каже он.
Посебно је значајна била „чињеница да се странке старог режима нису реформисале", сматра.
„То је важан елемент постоктобарског периода. Нисмо имали катарзу и промену.
„Снажна релативизација 5. октобра и промена је довела до тога да један део одметнуте државе сматра да ће добити нешто ако убије премијера", додаје Спасојевић.
'Виши циљ' Ђинђића, који ће ујединити и патриоте и европејце - атентатом је изгубљен, а могућност да се успостави стабилност у земљи пропуштена.
Иако су Милорад Улемек Легија и Звездан Јовановић добили максималне казне затвора од 40 година за убиство премијера, а у земљи је спроведена акција Сабља у којој је ухапшено више од 11.000 повезаних за криминалом, политичка позадина атентата никада није расветљена.
Парламентарни избори од 2000. до 2020.
2000 - ДОС је освојио 176 од 250 мандата у скупштини и тако дошао на власт, СПС - 37, СРС - 23
Ванредни избори 2003 - Изгласана мањинска Влада ДСС, Г17+, СПО и Нове Србије, изабрана уз подршку СПС
Ванредни избори 2007 - Коштуница други пут постао премијер Србије, а Владу су формирале ДСС, ДС, Г17+ и Нова Србија
Ванредни избори 2008 - Коалиција око ДС је освојила највише мандата, али недовољно за формирање Владе. Долази до историјског помирења са СПС-ом и заједничког уласка у власт
2012 - Социјалисти склапају договор са Српском напредном странком и долази до промене власти
Ванредни избори 2014 - СНС удвостручила гласове
Ванредни избори 2016 - СНС добио 131 од 250 мандата
Александар Вучић - „идеја власти"
Пре 12 година, Вучић вероватно није ни сањао да ће имати данашњу политичку моћ.
Данас несумњиво најприсутнији политичар у Србији, Вучић је 2008. године напустио Шешељеве радикале и прикључио се „политичком оцу" Томиславу Николићу у формирању нове, Српске напредне странке.
Од министра информисања у Милошевићевој влади током бомбардовања земље, преко политичара који је тражио да Ратко Младић, оптужен за ратне злочине, добије булевар, Вучић данас делује као европејац и неолиберал који се окренуо и Немачкој и Француској и Русији.
Убрзо пошто је Николић победио дотадашњег председника Бориса Тадића на изборима 2012. године, странку преузима Вучић.
Њена популарност почиње вртоглаво да расте од избора до избора, са владама од којих ниједна није издржала читав мандата без промена.
Све до сада.
Грађани су за шест година два пута бирали председника државе и три пута народне посланике.
Свеприсутност у медијима и стара дилема - исток или запад - поново су ту, а демократија је, сматра Горди, опет постала ружна реч.
„Странке су још скептичније од грађана, у амбијенту у којем институције не функционишу на начин који прописује устав, него се битне активности одвијају изван институције", каже Горди.
„Док је Тадић био председник, није било битно ко је био премијер. Док је Вучић био премијер, није било битно ко је био председник. Док је Вучић председник, није битно ко је премијер.
„Таква ситуација указује на то да су формалне институције мање релевантне него неформална власт у рукама одређених појединаца".
Да је улога лидера код нас потцењена „јер нисмо ни свесни колико је заступљена и битна", мисли и Гоати.
„Данас смо у ситуацији да се отвара пут ка демократији, али са снажном жељом да се барем у неким пољима све врати на старо", каже он.
Доцент Факултета политичких наука Бобан Стојановић рсматра да СНС нема јасну „идеолошку и програмску визуру" и да странка функционише по принципу кеч ол (catch all, срп. зграби све).
Објашњава да је главна идеја овог концепта да окупи што шири спектар идеолошки различитих странака, као и гласача.
Тако су у коалиције са СНС-ом ушли и проруски СНП, и СПО, који је за улазак у НАТО - „од крајње деснице, до крајње левице", каже Стојановић.
„Њихова идеологија је уствари власт, странка привлачи људе искључиво тиме што је на власти, а то је проузроковано тиме што су надградили претходни партократски систем и усавршили га."
Према подацима истраживачке агенције ЦРТА , од локалних избора 2016. године забележено је више од 500 случајева прелетања из странке у странку, док је 45 одсто прелетача прешло у СНС.
Кораћ мисли да је политика СНС-а слична Милошевићевој, али се разликује у једном погледу.
„СНС се понаша као да су циљеви социјалиста из деведесетих били исправни, али да је све требало да се уради на другачији начин", каже Кораћ.
Чему уопште служе политичке странке
„У идеалној концепцији парламентарне демократије, делују странке левице, деснице и центра, које повремено излазе пред грађане са својим предлозима и траже њихову подршку", објашњава Горди.
„Тешко би било рећи да таква ситуација постоји. Прво - нема ни левице ни центра, па при том нема никакве идеолошке конкуренције.
„Странке преживљавају захваљујући томе да су утицајни међународни актери вољни да их толеришу и да имају на располагању неформалну мрежу моћника на локалном нивоу чији утицај зависи од њих".
Монопол је, зато мисли Горди, оно чему су све странке последњих 30 година тежиле.
„Неке су странке биле успешније у томе него друге, али ниједна није успела да сачува монополски положај дуже од 10 година", каже Горди.
На питање шта се променило за 30 година одговара:
„Има много више странака. И неким чудом, има мање политике."
Како је бугарски премијер насамарио нашег председника, сазнајте ОВДЕ!
Извор: Би Би Си
