Надолазећи проблеми и дилеме већ му изазивају благу панику и знојење дланова. Вучић ће потпуно контролисати Скупштину, политички живот у Србији биће у његовим рукама, али проблеми му се само гомилају, а он има све мање времена и маневарског простора да их одради онако како обећава откад је 2012. године (формално је први и једини од 2014.) захватио власт у Србији, пише Јутарњи лист.
Наиме, ова кампања није имала неке уобичајене теме. У првом реду, Вучић је желео да склони Косово из фокуса занимања јавности у Србији и замени га исто тако деликатном, неостваривом и на крају баладе “губитничком” Црном Гором. Но, та политика сталног заваравања, одлгања и пренемагања ионако је Вучићев аксиом на који добар део јавности у Србији наседа, још увек слуђен свим оним поразима, посртајима и догађајима у последњих 30 година које никако да прихвате и погледају истини у очи.
У тексту се даље наводи да Вучић себе и српску јавност храни кризама, те стварањем и ширењем напетости на цело српско друштво и кад је свестан да иде главом кроз зид и нема шансе да прође онако како он то представља. Ипак, то жели да прошири и на окружење.
Но, кренимо редом. Вучић је изабрао овако ране изборе да би искористио своју свеприсутност током пандемије, али и предухитрио пузајућу рецесију која ће и на Србију имати врло негативне одјеке. Затим, искористио је потпуно расуло у ионако слабашној, недефинисаној и разједињеној опозицији која се додатно поделила око тога треба ли изаћи на изборе или их бојкотовати, а његови медији још су их немилосрдно “шутирали” док су лежали на поду.
Зато ће у Скупштину тек крхотине некакве опозиције, попут Покрета слободних грађана контраверзног и колеричног глумца Сергеја Трифуновића те можда један или два припадника Нове странке некадашњег Ђинђићевог сарадника Зорана Живковића. Остала места попуниће разни “патриотски” представници који су ионако на инфузији СНС-а, попут СПАС-а некадашњег ватерполо аса Александра Шапића и, наравно, вечног Вучићева ментора из сенке Војислава Шешеља. А могуће је да ће и Руска странка, коју чине само Срби, наћи места у Скупштини.
Дакле, подсећа Јутарњи, Вучић је желео да остави по страни Косово, чак до те мере да на “свом” делу Косова, у Северној Митровици, није спроводио никакву изборну агитацију. О том проблему говорио је онако као у последњих пет-шест година – “боримо се до краја за наше Косово као део Србије”, иако заправо сво време настоји да продужи неизбежно признање губитка и попут оног власника пса који свом љубимцу сече реп помало, тако и Вучић неспретно припрема јавност Србије на коначни слом.
Рецимо, српска јавност слепа је код очију па не види да се преговори с ЕУ воде без Косова као дела Србије и да ће, када једном уђе у ЕУ, то Србија учинити без Косова. И све се то зна, али се у јавности стално подгрејава теза да се још преговара о “статусу Косова” који је одавно дефинисан, и поред тога што су Рунада и Науру, на музикални наговор Ивице Дачића, повукли признање Косова.
Но, Вучић настоји то да пролонгира до крајњих граница уздајући се у Русе, а сада и у Кину. Наиме, хвата се за сламку и отворено се залаже за политику “једне Кине” када је у питању кинеско уплитање и “упијање” Хонг Конга где у потпуности подржава “свог брата Сија”. Ту ће имати проблеме са Бриселом, с којим је ионако у натегнутим односима, због успоравања преговарачког процеса. Сетимо се да је током пандемије Србија из ЕУ добила неразмерно већу помоћ него од Кине и Русије, али је помоћ из тих држава пренаглашавана, а она бриселска занемаривана и омаловажавана, наводи се у тексту.
Осим тога, Александар Вучић је један од врло ретких лидера у Европи који је отворено подржао америчког председника Доналда Трампа док му се антирасистички демонстранти ваљају уз прозоре Беле куће. Вучић сматра да би Трамп могао да пристане на поделу Косова, односно фамозну корекцију граница, јер му сада, у овој тешкој ситуацији, треба један велики предизборни спољнополитички успех. Према Вучићеву мишљењу, то би могло бити Косово које би укључивало баш оно шта Вучићу треба – барем десет посто територија који ће се прикључити Србији како би он могао себе представити као спасиоца и мученика. Чак би му и заташкавање Косова у кампањи прошло да му усред кампање није уследио ударац.
Наиме, изабрана је нова влада Косова с изузетно кооперативним и Западу угодним Авдулахом Хотијем, који је дошао после необузданог Аљбина Куртија који је, пак, Вучићу стално својим понашањем и одлукама био изговор да одложи дијалог и за све оптужи Косово. Сада је ствар обрнута. Досад су Курти и Косово били “троубле макери” који коче наставак дијалога па је већ годину и по у кризи, а сада се лоптица пребацила на Теразије. Сада је притисак на Београду јер је Хоти и више него услужан. Вучић је опет све пролонгирао изјавом да ће о Косову разговарати након избора. Тих 10-15 дана му ваљда нешто значи, а можда нешто искамчи с Путином и Си Ђинпингом.
Но, ипак је поново послао поруку Србима и несхватљиво је да се тамошња јавност прави као да зна што она значи. А значи “а сад – дефинитивно – адио”. Вучић је поручио: “За нас нема срећног решења за Косово, није посао председника Србије да обмањује људе. Биће покушаја да се ствари реше у наредних годину дана, али хоће ли бити решено, не зна се”.
Вучић не мисли да “би лагањем и варањем нешто постигао” те је признао да ће бити “изложен снажним притисцима”. Рекао је да је Косово “чедо великих сила”, тако унапред признајући да он нема пуно могућности, али посредно ни да очекује како би ту Москва и Пекинг нешто могли зауставити. Јасно му је да се не може ништа направити јер је косовски председник Хашим Тачи јасно поручио – завршетак дијалога који сада почиње мора довести до међусобног признања. Додуше, Вучић се још држи за сламку било какве “корекције граница”, али то је на све тањем и дужем штапу.
Вучић је ове изборе желио да претвори у “бригу” за српски народ у Црној Гори. Но, осим задриглих претњи провучићевских медија, сличних онима из 90-их које су тада ишле на рачун Хрватске и БиХ, није успео да дестабилизује Црну Гору, нити да оствари “продор на Јадран” и поново враћање Црне Горе у наручје Србије. Падале су грозоморне претње на рачун Црне Горе и оних који се залажу за црногорску независност, али ни ту Вучић није – барем до финиша изборне кампање – постигао неки успех, осим што је поново створио мучну атмосферу у српском друштву и све своје суседе натерао да буду врло опрезни према његовим најновијим експанзионистичким тенденцијама.
Бизарно је да покушава обнављањем кризе у Црној Гори да ојача свој трагикомично неомилошевићевски концепт док с друге стране потпуно игнорише – а његови убоги ратоборни медији “заштитници српства” се праве Тоше – отворена посезања његовог пријатеља Виктора Орбана на Војводину. Подсетимо да је у Војводини Вучићев партнер Иштван Пастор, вођа Савеза војвођанских Мађара, странке која је сестринска Орбановом Фидесу и на даљинском је управљачу из Будимпеште.
Бизарно је да истовремено у Србији најављују повратак Црне Горе у крило Србије, брину бригу за тамошње “угњетене” Србе те најављују борбу за повратак “српског мора” (можда су то преузели од Орбана и његове патње за Ријеком), а Вучић беневолентно прећуткује Орбанове сузе за предтријанонском Мађарском. Можда му Косово и Црна Гора муте војвођански поглед.
Но, то није крај Вучићевим бригама. ЕУ је све даље, иако он не одустаје од “стратешког циља” – чланства у бриселском клубу. Окренуо се Кини, очито не верујући Русима до краја, као, уосталом, ни они њему. Москви није баш лепо село то очијукање Вучића с Си Ђинпингом чији долазак у Србију најављују прорежимски медији. У Москви шкргућу зубима како је Србија ипак премала да буде прозор у Европу, односно полигон за утицај на Европу и Русији и Кини, а истовремено жели у ЕУ, али тако да се не поштује и не следи политика Брисела према Москви и Пекингу.
Према некима, то заигравање с Москвом и Пекингом Вучић користи како би убрзао и подстакао бриселске бирократе. Можда је то тако, али московски и пекиншки чиновници не мисле тако, нити су склони да буду Вучићева “монета за поткусуривање Брисела”, што му је, барем из Москве, (често) поручивано.
Вучић ће глатко добити изборе, количина проблема који му лебде над главом могу му доћи “главе”, али вероватно ће потрајати, закључак је Јутарњег листа.
Вучић и Дачић због другара Орбана ћуте на “велику Мађарску”. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Јутарњи лист
