Према његовој оцени, Србији је неопходна дугорочна стратегија за очување Косова. Он иситче да је посао политичара да мења стварност уколико му она не иде на руку. Јовановић је поручио својим бирачима да никада неће правити савезе са Српском напредном странком, напомињући да се не каје због тога што је одлучио да се упусти у изборну трку, уместо да бојкотује изборе.
Мали број истраживача вам даје шансу да пређете цензус од 3 одсто, мислите ли да ћете успети у томе? Који резултат би био задовољавајући за вас?
Мислим да ћемо прећи цензус. Ситуација је веома ровита, има много листа које гравитирају око тог несрећног цензуса, али неко ће морати да искочи. Уверен сам да имамо потенцијал да будемо изненађење избора, јер то ми говоре реакције људи на терену, које су веома позитивне. Све ми то даје уверење, не само да ћемо прећи цензус, већ да ћемо бити и изненађење ових избора.
У случају да будете испод цензуса, да ли ћете поднети оставку на место председника Демократске странке Србије?
Не размишљам о том сценарију. Никад нисам имао проблем са преузмањем одговорности, али морам да кажем да сам убеђен да ће наша опција наставити да доприноси бољитку ове земље. Ако се догоди да будемо негативно изненађење на предстојећим изборима, нећу имати проблем да се отвори питање моје позиције унутар странке.
Неки тврде да сте Вучићева опозиција и да сте превише благи према режиму. Зашто је то тако?
Те оцене нису умерене искључиво према мени. То се говори и за Сергеја Трифуновића, Сашу Радуловића. За све оне који су се одлучили да изађу на ове изборе. Морам да напоменем да је и сам Трифуновић рекао да су многи из Савеза за Србију желели да изађу на изборе. То су политикантске оптужбе, јер ако је неко био оштар према ово режиму, то смо били ми.
Сами сте поменули Савез за Србију, зашто видите њих као творце таквих оптужби?
Ко је преостао? На крају се створио утисак да су Бошко Обрадовић, који је хтео да изађе на изборе, Ђилас, коме није сметало учешће на изборима и Вук Јеремић, који је изразито против учешћа на њима, једина опозиција у Србији. Не иду те оптужбе само према мени, већ према свима који излазе на изборе. Никада нисам крио да сам имао велике резерве према бојкоту, а одлука о нашем учешћу на изборима је, пре него што је усвојена, дуго “провејавала”.
Да ли се кајете због те одлуке?
Апсолутно не. И данас не верујем у бојкот. Не видим га као сврсисходно средство у борби против овог режима. У бојкот не верује нико. Борис Тадић је рекао да је та идеја мртва, а по сведочењу Сергеја Трифуновића, ни људи из Савеза за Србију више не верују у то. Морам да нагласим да ја никада нисам био власт, али према неким оценама, то што нисам викао “Вучићу педеру” ме не квалификује да будем опозиција. То што нисам лажно опкољавао зграду Председништва, да бих после отишао, ипак не значи да нисам опозиција. Ако је мерило опозиције да се понашамо будаласто и да правимо перформансе који користе Вучићу, онда стварно не припадам опозицији. Ипак, верујем да је наш рад једино право опозиционо деловање. Вучић мене није никада поменуо, али није “вадио из уста” Ђиласа, Обрадовића и Јеремића…
Управо је то један од разлога због чега вам спочитавају да сте у блиској вези са властима?
А ја мислим да он помиње њих тројицу зато што му савршено одговарају као опозиција. Док се они тако понашају, Вучић никад неће пасти. Ако већ упадате на РТС, онда га и преузмите. Ако ја то будем једног дана учинио, то ће бити са намером да га преузмем. Па био пуковник или покојник. Ипак, надам се да до тога никад неће доћи, јер сам неко ко инсистира на мирним решењима. Они сви глуме Марину Абрамовић у српској политици. Ја не мислим да је “политика на фору” нешто што може да пружи резултат. Зато су они стално помињани од стране власти. Идеални су за то. Кад бирате између Вучића и Ђиласа, стварно се у једном тренутку запитате. Ја са влашћу никад нисам сарађивао и гласао сам против Бриселског споразума, а Ђилас, и они који се сада издају за опозицију, нису то учинили. Имате интервјуе неких од тих лидера где говоре како су постигли договор са Вучићем око Бирселског споразума и Београда на води. Мој интервју у том смеру нећете пронаћи.
Да ли онда можете да обећате својим бирачима да нећете ући у коалицију са СНС?
Могу и обећавам. Нећемо бити у коалицији са њима на централном нивоу, а не видим зашто бисмо били и на локалу. Не видим да се косовска политика променила. Ја сам “разбио” све коалиције са њима које сам наследио чим се отворила прича о разграничењу. Да није било приче о разграничењу, те коалиције би опстале, јер ја не мешам локални и национални ниво. Све и да се сада промени косовска политика и да буде ближа нама, мислим да би коалиција на републичком нивоу била немогућа.
Дакле, Косово је разлог због чега не можете са Вучићем?
Због Косова и његовог владања, које је брутално. Нарочито на локалу се то види.
Ко су за вас пожељни партнери после избора?
Да има више квалитетних људи на политичкој сцени, не бих јурио за новим људима. Наши потенцијални партнери су сви они који се слажу са нашим ставовима.
Да ли би СПАС Александара Шапића био могућ партнер вашој коалицији?
Да се не лажемо, није реално да формирамо заједничку власт. На Новом Београду је немогућа каолиција, јер тамо нисмо изашли са листом. Нисмо успели да сакупимо довољан број потписа. Шапић се побринуо да буде што мањи број листа на тој општини и да оствари што бољи изборни резултат, што је легитимно.
У вашим предизборним порукама истичете да је дошло време за “чишћење Србије”. Појавила се и једна фотографија где се позива на чишћење миграната из наше земље. Је л’ то ваша аутентична порука или је реч о монтажи?
То није наш плакат. Мени је то смешно. Друштвене мреже не треба схватати као озбиљан извор информација. Никада то не бисмо ставили на плакате, јер то не личи на нас. Ми не позивамо на чишћење људи, већ негативних појава.
А како ви видите понашање Србије поводом мигрантске кризе. Да ли је она адекватно реаговала?
Реаговала је прилично солидно, јер је знала да су ти људи у транзиту и да је огромној већини циљ да се домогне западноевропских или скандиванвских земаља. Србија им је тај транзит олакшала. Ипак, мислим да је контрола граница морала да буде боља. Разумем патњу људи, али наша земља није учествовала у растурању Блиског истока. Тако да Србија, осим оног људског дела, нема никакав дуг према тим људима, а ни сама није у доброј стуацији да може то да поднесе. Многе земље, које стоје боље од нас, су херметички затвориле границе. Мислим да контрола мора да буде већа како не би свако имао могућност да без икаквих папира шета кроз нашу земљу. Морамо да будемо веома обзриви, јер је наша демографија слаба. Уз дужно поштовање према свима, мислим да морамо да сачувамо сопствени идентитет и да своју виталност повратимо, не тако што ћемо да дозволимо насељавање других нација, култура и вера, него тако што ћемо јачати сопствену демографију.
Једна од тема о којој најчешће говорите односи се на решавање статуса Косова. Како видите тренутну позицију Србије?
Као веома лошу. Политика за коју се залаже Александар Вучић је у потпуности противуставна и као таква неприхватљива. Разграничење је друга реч за предају Косова и Метохије. То људи морају знају, па чак и они који нису много везани за косовски завет. Сви морају да знају да је било какав вид предаје Косова и Метохије погубан.
Да ли данас можемо безусловно да кажемо да је Косово Србија?
Можемо и морамо. Политика служи да се стварност мења, без обзира што је она тренутно компликована за нас. Шта мислите, да Турци говоре како Турска Република Северни Кипар није Турска, зато што је нико није признао осим њих? Наравно да не. Је л’ неко од Палестинаца сматра да ће Јерусалим заувек остати главни град Израела? Наравно да не. Они се боре да то промене. Историјски процеси се мењају. Можда нам стварност тренутно није наклоњена, као што ни Албанцима није била 1912. године кад смо ослободили Стару Србију. Ипак, они су након тога радили на томе да то промене и донекле су успели. Код нас се стално истиче шта Албанци неће, а нико да пита шта ми хоћемо? Је л’ могу ја као Србин да кажем како нешто нећу? Наравно да могу. Осим ако имам комплекс ниже вредности, па ми је све што кажу Албанци “Свето писмо” или “Куран”.
Вучић често говори да опозиција жели да га руши на теми Косова. Како бисте ви решавали ово питање да сте у његовој кожи? Да ли бисте сели за исти сто и разговарали са Хашимом Тачијем?
Дијалог мора да се води, али он мора да има неке оквире. На једностране акције не можете да реагујете другачије осим физички. Оквир је Устав Републике Србије и Резолуција УН 1244. Реч је о правно обавезујућем документу који још увек нешто значи. Ако Албанци неће да дискутују о томе, нећемо ни ми. У том случају јачамо српски корпус на Косову и гарантујемо безбедност Србима на тој територији. Морате бити спремни и да интервенишете за случај да неком падне на памет да физички угрози Србе, а да КФОР не ради свој посао. То је елементарна ствар и ту нема блефа. Међутим, кад сте јаки, онда неће бити ни провокација, јер нико не жели сукоб. Битно је јачати и на економском плану, а на међународном радити оно што ради Дачић са иницијативом за повлачење признања Косова. Додуше, он то не ради стратешки, већ тактички, како би побољшао позицију Србије за разграничење, односно издају. У овоме што он ради је добро то што је показао да признање Косова није неповратан процес. Све у свему, стратегија очувања Косова мора да буде промишљена од стране озбиљних људи.
Кажете да бисте послали војску на Косово. У том случају имали бисмо сукоб са Западом. Како бисмо се одбранили од тога?
То је онај тренутак кад политика постоје озбиљна и кад је важно колико се бавите овим послом, каква вам је диплома и да ли имате тежину. Били бисте у потпуности у праву да су ово деведесете године прошлог века и да је једино важна воља Сједињених Америчких Држава. Међународни систем је сада донекле уравнотеженији. Имате пример Сирије где први пут није пао режим на који је кренуо Запад. Кина је много јача него што је била и више учествује у међународној политици. Спремност наше земље да одбрани своју територију не би сада наишла на осуду, а камоли да изазвала рекацију какву је могла пре десет година. Сада нико не би покушао да заустави Србију у томе. Свет се променио и нашој земљи се отворио маневарски простор. Зато ја не бих журио. Не журе ни Палестинци, а ни Турци. Важно је да мењамо стварност, да “кидамо” комад по комад и враћамо ствари на своју страну. Макар прошло сто година. То је стратегија, а Срби морају да се науче тој врсти стратешког промишљања.
Хаг је пакао, системски убијају људе. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: nova.rs
