А ево што то, конкретно, у свом чланку на немачком језику наводи 46-огодишњи професор Терхале:
Немачка канцеларка Ангела Меркел показала се као „искусни кризни менаџер“. Али она не даје довољно пажње другом, не мање озбиљном проблему – Русији и Кини, чији притисак на западни светски поредак расте. Прошла су она времена када је Европа могла остати затворено тржиште, а остали је свет сматрати као велики трговински простор. Берлин, с тим у свези, мора научити говорити с Москвом и Пекингом „језиком силе“, како би спречавао њихове амбиције, које имају не само економски карактер. Немачки политичари учинили су једну велику грешку, дозволивши изградњу гасовода „Северни ток 2“ којим су подрили протуруске санкције, рекао је даље Терхале и изјавио следеће:
„Да, Путин је материјално страдао. Али психолошки он је још 2014. г. схватио како госпођа Меркел не мисли озбиљно. Зато се Путиново понашање није променило – нити у Донбасу, нити у Сирији, нити у нуклеарном Калињинграду. Недавно је Меркел поново показала мекоћу према Русији, независно о доказима њезине улоге у великом хакерском нападу на Бундестаг 2015. г. То само јача цинизам шефа Кремља.“
Терхале даље пише како Берлин гасовод „Северни ток 2“ сматра економским пројектом и да се тако односи и према заједничким пословима с Кином. Али кинески председник Си Џинпинг давно је одбацио пређашњу суздржаности и жели више. А немачки политичари то не увиђају и игноришу чињеницу, да је Пекинг последњих пет година убрзано јачао своју војну моћ. А снажно јачање Кине је „угрожавање постојећег западног свјетског поретка“. Зато Берлин мора размотрити свој стратешки ход и искористити сва доступна средства како би принудио Пекинг на обуздавање својих амбиција.
Терхале наводи следеће: „Онај, ко у 30. годишњици уједињења Немачке схвата слободу коју смо успели изборити, мора данас, посматрајући догађаје у Хонг Конгу, приметити, како такав светски поредак ми не желимо.“
Али Немачка нема своју концепцију, нема одговора на питања која се тичу за њу животно важних интереса, наводи даље аутор. Наравно, ако се сукоб Вашингтона и Пекинга у Јужнокинеском мору заоштри, САД ће послати сву своју застрашујућу силу на Кину, али ће истодобно ослабити америчке позиције у Европи, што може изазвати агресију са стране Русије. За Путина, којег још увек не задовољава територијална подела, настала 1991. г., жеља за искориштавањем слабости Запада биће врло велика.
„Али поседује ли садашња канцеларка то стратешко схватање, које је нужно, како би данас, када је у игри будућност Европе, заштитили од својих непријатеља највише благо, слободу? Госпођа Меркел… нема такав дојам“, закључује Максимилиан Терхале.
Текст је у самој својој бити позив на нови хладни рат у Европи и свету, међусобну конфронтацију Истока и Запада, укопавање у своје ровове. И што на крају крајева значи „западни светски поредак“ у свету који је већ одавно прерастао ту форму? Што значе флоскуле о западним вредностима, слободама и тд., када су, искрено, те вредности одавно нестале а слободе сведене на голу борбу за опстанак, бескрајне идеолошке и социјалне сукобе, контролу свега и свачега што одудара од зацртаних меинстрим интереса итд. Тући се у име таквих, испразних идеала, о којима говори Терхале, с једном Кином око Јужнокинеског мора или Хонг Конга, а да би се очувао такав светски поредак нема никаквога смисла. Уосталом, нека се он лично или његова деца за тај део света из њему битних разлога иду борити. Међутим, Терхале то оставља америчким војницима (као да се њима ратује с Кинезима у „кинеском дворишту“), док би се, у међувремен, ми европљани требали припремати за рат с Русијом која ето само чека да нас нападне и територијално прошири, као да јој није превише и своје територије које нема чиме напучити.
Наравно, иза свих ових Терхалеових речи не крије се ништа друго него економски и финанцијски интереси Западног (у првом реду британског и америчког) крупног капитала које он не жели ни са ким делити и за које је спреман и физички се борити – али не својим, већ туђим рукама. Ангела Меркел, која недвосмислено има пуно мана (једна од највећи је „политика добродошлице“ мигрантима у Немачку и ЕУ) све то добро разуме и схвата улогу коју јој Лондон (и Вашингтон) сада намећу. Немачка би, према Терхалеу, требала постати својеврсни нововековни „зид хришћанства“ Европе, и полако крварити, овога пута не пред Турцима, већ пред „поганим“ Русима и Кинезима.
Можда би се Терхалеу било боље запитати, зашто је Велика Британија уопште напустила ЕУ (и ту исту Немачку), него што он сада арогантно даје лекције Берлину о томе како канцеларка и немачки политичари добро не раде и што у свом раду морају поправити. Ако се британска политика већ толико брине за Немачку и ЕУ, њезине слободе, вредности, интересе, могла је једностано остати у тој истој ЕУ и тамо с њом заједнички деловати на њиховој заштити. Јер Терхеле, с обзиром на своје радно место, овим текстом сасвим сигурно не износи само властите ставове.
Шта је Захарова објавила након посете српској престоници, сазнајте ОВДЕ!
Извор: geopolitika.news
