Пише: Зоран Радовановић, eпидемиолог, редовни професор Медицинског факултета у пензији
Један је још тада, почетком маја, отворено најавио политику спонтаног тихог прокужавања, други је приметио да није лепо да се то обзнани, али се имплицитно сложио са својим колегом, под условом да се томе приступи селективно (што може да се правда), а остали су избегавали да се изјасне.
На тешко брањивом положају доказивања посвећености Кризног штаба свом послу остао је до данас један члан тог тела, преузимајући мисију официра задуженог за односе са јавношћу.
Он понављано упућује две поруке: прво, да Кризни штаб здушно сузбија преношење вируса с особе на особу и, друго, да би, уколико би се ситуација погоршала, благовремено применио одговарајуће мере. Ни једно, ни друго, нажалост, није тачно.
Прво, још скоро од почетка маја отворене су све установе, као да се желело да бујица направи што већу штету. Самоуверено је игнорисана абецеда понашања у таквој ситуацији, по којој се мере забране уклањају једна по једна, с тим да се будно прати ефекат сваке промене, па да се, чим учесталост болести престане да опада, иде корак уназад.
Одбачено је искуство других земаља, рецимо Аустрије, која је програм поступног олабављења режима забрана развукла на пуних пет недеља.
Није толико проблем што су дозвољени политички скупови на отвореном, колико што су хиљаде људи трпане у аутобусе и сатима транспортоване од својих одредишта до места митинга и назад. Струка је одступила пред диктатом политике, па се из истих разлога зажмурило и на спортске приредбе. Навијачи су гласачи, а њихове вође су у интересном амалгаму с влашћу.
Направимо поређење са суседном Хрватском. Наши суседи су се неупоредиво успешније борили са ковидом 19, ставили су епидемију под контролу за само шест недеља (ми смо још у својеврсном епидемиолошком лимбу), затим су чекали још више од месец дана, за које време је учесталост новооткривених случајева била између нула и неколико, па су тек онда почели да размишљају о враћању публике на трибине.
Притом су решили да размак између гледалаца у истом реду буде 1,5 метар, а да у реду испред и изнад буду попуњена седишта по три места бочно.
Друго, непримерено је (останимо на овом еуфемизму) говорити о погоршању ситуације као хипотетичном дешавању у будућем времену.
Болест већ данима букти у више градова по Србији, ковид амбуланте су опседнуте, инфективне клинике су пуне, здравствени радници добијају обавештења о хитном премештају у ковид болнице као о радној обавези, студентски домови су жаришта заразе, а има озбиљно оболелих студената у Београду и Крагујевцу.
Сва та нарастајућа драма обавијена је завером ћутања. Директори здравствених установа чије улазе и ходнике опседају болесници са симптомима који подсећају на ковид 19 тврде да је ситуација нормална и „наивно“ се чуде откуд интерес новинара за тај, по њима скоро непостојећи нови вирус корона.
Часни доктори добијају претње својих претпостављених када се усуде да завапе, тражећи решење за своје пацијенте, који су морали да остану невидљиви до управо протеклих избора.
Сада је већ време да Кризни штаб буде враћен из хибернације. Болест као претња одржавању изборног циркуса је отклоњена, али би могла корисно да послужи као повод за спречавање евентуалног окупљања незадовољних грађана.
Прочитајте ОВДЕ зашто су грађани огорчени на Предрага Кона.
Извор: Данас
