Правда

Пише: Норберт Мапес-Нидик

Ако је свет и полудео, у срцу Балкана очито владају мир и задовољство. Деценијама се говорило да ће државе овог турбулентног региона ући у мирне воде тек ако заузму курс према Европи, развију демократију и правну државу. То је била заблуда.

Као да је Србија дошла себи тек са аутократом Александром Вучићем на челу. Уместо да се вуче за тромим танкером Европске уније, председник Србије чврстом руком кормилари државним бродом кроз хриди.

И показује у коју луку би да пристане – већ у суботу ће Вучић отпутовати у Белу кућу како би славио „помирење“, или макар „ново поглавље“ у односима са тзв. Косовом. Безбедност и ред не гарантују Европа и Ангела Меркел, него Александар Вучић и – тешко је поверовати – Доналд Трамп.

Када се то зна, једино је природно осећати неверицу.

Убедљиви резултат избора је погрешно тумачити као велико поверење које грађани имају у председника. Његова Српска напредна странка није једна од снага у плуралистичком систему, где се партије идејама и аргументима надмећу за наклоност бирача. СНС није једна, него једина странка – апаратура моћи као некада Комунистичка партија.

Када неко хоће радно место, када бизнисмен хоће посао, када локални политичар жели пореске новце за своју општину – мора да се договори са свеприсутном Странком. Са 730.000 чланова је СНС највећа странка у Европи – не релативно, него у апсолутним бројкама, и то у земљи која има становника колико немачка покрајина Хесен.

Ономе ко странци захваљује радно место или функцију, а у Србији су то мање више сви, паметно је да гласа за СНС јер, ако она изгуби моћ, појединац може да остане без посла. То је затворен систем. Током изборних кампања се додатно изолује. Активисти позивају све чланове и симпатизере који нешто дугују Странци и, тобоже безопасно, питају за кога ће гласати. Тешко је ту очекивати протест.

Странка је постављена као генералштаб. Водостај моћи је растао док није подавио сву конкуренцију. Прошле су дуге године откад је Вучић, некадашњи Милошевићев министар, дошао на власт. Данас је сам изнад нивоа воде. Нема више опозиције. Социјалисти су само саиграч.

Систем је стабилан, баш као некада комунистички. То значи да може да функционише само док има нешто да подели. То се до сада радило спретно: новац из ЕУ или инвестиције из Кине су, до корона-кризе, донеле Србији други највећи раст у региону, после Румуније. Према прогнозама, пад због кризе биће мањи него другде.

Инвеститори цене Србију јер је моћна Странка за њих „Уан стоп шоп“ – једини шалтер на којем се лако добијају дозволе и који решава све проблеме.

Против короне је Србија реаговала жешће него било која друга европска земља, са полицијским часом и потпуном забраном изласка за старије, уз драконске казне. Но, за разлику од људи, вирус не може застрашити гвоздена рука власти, он живи од очајних социјалних услова. После првобитних успеха, поново расте број заражених. До изборног дана се то гурало под тепих. Као да је термин идеално одабран.

Од исте сорте је нова стабилност у региону, ка којој Вучић иде. Нема више никог да му противречи, Српска православна црква је на кратком повоцу, и председник је коначно слободан да реши питање Косова – на свој начин.

Већ две године се Вучић и његов албански алтер-его Хашим Тачи залажу за размену територија између Србије и тзв. Косова. Нема ту ни говора од правог помирења, од суочавања са прошлошћу, од смањења свакодневних тензија, од сусрета двају друштава.

Ефекат би био управо супротан: двојица вођа би, ако се оствари њихов сценарио, били господари у сопственој кући који више немају обавезу да се осврћу на досадне мањине.

Одлично пристаје то што баш Трамп глуми миротворца. Јер, управо је његова политика да се међународна питања решавају билатералним „диловима“ моћника. Ако се још могу наљутити Европљани, тим боље.

Скоро 63 одсто гласова су фантастичан скор. Али стабилност је, знамо, варљива ствар. "Евертинг вас форевер, антил ит вас но мор" – написао је руско-амерички аутор Алексеј Јурчак о искуству своје генерације. И вечне стабилократије имају крај.

Извор: Дојче веле