„Без Путина нема Русије." Ово је став заменика шефа протокола Кремља, а са њим се слажу и милиони Руса који деценијима изнова бирају да Владимир Путин остане на власти, било као премијер или као председник.
А ово поверење могло би да буде обновљено 1. јула, после одржавања националног референдума о измени руског устава која би могла да омогући председнику Путину да се поново кандидује за још два шестогодишња председничка мандата.
Са 67 година, Путин није искључио кандидовање за председника после 2024. године, кад му истиче текући мандат - а потенцијално би могао да остане на власти све до 2036. године.
Референдум ће се одржати само дан након померене параде за Дан победе на московском Црвеном тргу, како би се обележила 75. годишњица од капитулације нацистичке Немачке и окончање Другог светског рата у Европи.
Војна парада би требало само да појача патриотски понос док главни град буде излазио из изолације - недељу дана раније него што је то планирао градоначелник - а Путинови критичари кажу да је осмишљена тако да равнотежа превагне у председникову корист.
Зашто ће бити референдума?
У јануару 2020. године, руски председник Владимир Путин предложио је да се народ изјасни о измени устава.
Једно од главних питања које се ставља на гласање јесте могућност да се дозволи председнику Путину да се поново кандидује за још два шестогодишња мандата.
Референдум, првобитно планиран за 22. април и одложен због изолације услед пандемије корона вируса, сада ће се одржати 1. јула.
Да би могле да се уведу неке мере социјалног дистанцирања, гласање ће се одржати током пет дана широм Русије, чак и у регионима који тренутно имају великих проблема са Ковидом-19.
Постојаће ограничење колико људи може да уђе на гласачко место у сваком тренутку, а неке области као што су Москва организовале су електронски систем гласања.
Какав је Путинов план?
Русија је у двадесет првом веку знала само за Владимира Путина као вођу.
Руси су већ доживели да се он пребаци са наименованог премијера (1999) на изабраног председника (2000 - 2008), па назад на премијера (2008 - 2012) и поново на председника (2012).
Иако председник Путин није експлицитно изјавио да жели реизбор, он то није ни негирао, због чега су га критичари оптужили да овим утире пут доживотном останку на власти или макар до 2036. године.
Једна од његових најватренијих следбеница, бивша космонауткиња и посланица Валентина Терешкова, већ је предложила „ресетовање на нулу" броја дозвољених председничких мандата, омогућивши му тако да остане на власти.
Чини се да подршка у народу постоји - последњи пут кад је изашао на изборе 2018. године, учврстио је положај са више од 76 одсто гласова.
Овај пут, „дао је све од себе да делује као да нерадо прихвата тај предлог, представивши га као да захтев долази 'одоздо'", каже ББЦ-јева дописница из Москве Сара Рејнсфорд.
Он је наговестио и да Русија није довољно стасала за промену председника.
„Многи људи неће имати проблем с тим. Уколико заправо не воле Путина, он им много ни не смета. Гомила људи га доживљава као јаког лидера који се супротставља Западу. Прича о томе да он нема алтернативу такође је честа", каже Рејнсфорд.
Како је Путин постао незамењив?
Последњи дани Хладног рата биле су формативне године за Владимира Путина.
Револуција из 1989. године дочекала га је као агента нижег ранга КГБ-а на постаји у Дрездену, у тадашњој Источној Немачкој.
Он ту није могао да уради ништа, али је зато стекао два трајна утиска: страх од народних буна - након што је присуствовао масовним протестима који су довели до рушења Берлинског зида и Гвоздене завесе - и гађење према вакууму власти који је настао у Москви после распада Совјетског Савеза.
Путин је сам испричао како је затражио помоћ кад је седиште КГБ-а у Дрездену било опкољено руљом у децембру 1989. године, али је Москва, под Михаилом Горбачевим, „остала нема".
Преузео је иницијативу да се униште инкриминишући извештаји: „Спалили смо толико материјала да је пећ експлодирала", присетио се касније Путин у књизи интервјуа под насловом „Прво лице".
Према Борису Рајтшустеру, Путиновом немачком биографу: „Имали бисмо данас другачијег Путина и другачију Русију да он није служио у Источној Немачкој."
Успон до власти
По повратку у родно место Лењинград (који ће ускоро вратити старо име Санкт Петерсбург), Путин је преко ноћи постао десна рука новог градоначелника Анатолија Собчака.
У расформираној Источној Немачкој, Путин је био део мреже појединаца који су можда изгубили старе улоге, али су били добро позиционирани за лични и политички напредак у новој Русији.
Путинова каријера је била у успону - чак је успео да преживи Собчаков спектакуларни пад у немилост и наставио успешно да се повезује са новом руском елитом.
Преселио се у Москву, напредовао у ФСБ-у (наследнику КГБ-а) и завршио радећи у Кремљу.
У то време, Борис Јелцин је био нови председник Руске Федерације. Његова администрација је држала стару Комунистичку партију на дистанци захваљујући савезу са олигарсима - који су имали шта да стекну што се тиче богатства и утицаја у овом транзиционом периоду.
Бизнисмени као што су Борис Березовски појавили су се као кључна подршка Јелцину и постали моћни кројачи јавног мњења у време кад су се избори вратили у Русију.
Председник Јелцин је 1999. године поставио Путина за премијера Русије.
Неочекивани председник
Јелциново понашање постало је све непредвидљивије и он је изненада 31. децембра 1999. године саопштио да подноси оставку.
Путин, који је имао подршку Березовског и кључних олигарха, нашао се у савршеној позицији да постане вршилац дужности председника, што је био положај који је само потврђен званичном изборном победом 2000. године.
Олигарси и реформатори који су били Јелцинова политичка породица деловали су задовољно новим председником: проседи човек, извучен из опскурности, обећавајуће поводљив.
Али Путин је преузео контролу над медијима у року од три месеца од доласка на власт, у кључном трансформативном тренутку који је затекао олигархе и стару гарду Кремља неспремне.
То је такође послужило као добра најава Путиновог стила владавине.
Гушење побуне
Преузимање контроле над медијима имало је двоструку корист за новог председника: истовремено је уклонио моћне критичаре са њихових утицајних положаја и преузео контролу над званичном верзијом државне приче, од рата у Чеченији до терористичких напада у Москви.
То је и повећало председникову популарност, пројектовало хвалисави имиџ нове Русије и њеног лидера, и помогло да се дефинишу нови државни непријатељи.
Од тад па надаље, Руси из провинције гледали су само оно што је Путин желео да гледају. Од неких 3.000 телевизијских канала у Русији, већина је потпуно избегавала вести, а ако је и дошло до некаквог политичког извештавања, пролазило је само уз строго одобрење владе.
„Не качите се са мном": порука за покрајине
Путин је постепено преузимао контролу над 83 руске административне јединице постављајући проверене политичаре за гувернере.
Укинуо је регионалне изборе за гувернере 2004. године - уместо тога увевши састављање списка од три кандидата са ког регионални посланици бирају наредног гувернера.
Иако су критичари оптужили Путина да је „укинуо демократију", његова стратегија се исплатила, нарочито у регионима као што је Чеченија.
Регионални избори вратили су се накратко 2012. године,м после таласа про-демократских протеста, али у априлу 2013. године Путинова директна контрола повраћена је усвајањем нових рестриктивних закона.
Флертовање са либерализмом, само на папиру
Низ масовних демонстрација, протести са трга Болотнаја, избили су у Москви и на другим местима у Русији између 2011. и 2013. године, захтевајући чисте изборе и демократску реформу.
Били су то највећи протести виђени у Русији још од деведесетих година прошлог века.
Дешавало се и Арапско пролеће и друге „обојене револуције" у околним земљама, подсећавши на 1989. године.
Путин је ове народне покрете доживео као средство којим су западне владе желеле да се увуку у Русију на мала врата.
Промена стила - макар само привидно - била је неопходна и Путин се упустио у кратки период либералног експериментисања: позиви на политичку децентрализацију и обећања регионима више контроле над економијом.
Реч „реформа" била је често присутна у сваком говору из тог времена, али је потез био кратког даха. Чим је претња прошла, од стратегије се напрасно одустало.
Демонстрација силе на Криму и у „блиском иностранству"
Вакуум власти у пост-револуционој Украјини пружила је Путину тактички прозор за делање.
Враћање Крима Русији у фебруару 2014. године била је Путинова највећа победа до сада и понижавајући ударац за Запад.
Према регионалним аналитичарима, Путин је схватио да Русија не мора да буде суперсила (као што је била у данима Хладног рата) да би све било по њеном.
А тако је и било, Путин је имао довољно моћи да закува чорбу Западу и НАТО-у - и од тог тренутка надаље, могао је да преузме иницијативу, диктира ритам и дефинише руске односе са западним силама.
Искоришћавање слабе тачке Запада: Сирија
Путин је искористио недостатак кохезије Запада по питању његове спољне политике најбоље што је умео и претворио његову слабост у своју корист.
Руска интервенција у Сирији, подржавши асадовске снаге, имало је вишеструку предност за њега.
С једне стране, осигурала је да нико нема целокупну контролу над територијом кључном за стабилност Блиског истока, док му је са друге пружило прилику да испроба ново наоружање и војну тактику.
То је послало снажну поруку историјским савезницима (поред династије Асад) и онима у „блиском иностранству": Русија не одустаје од старих пријатеља.
Нови руски цар?
Током периода његове власти, Путин је успешно пробудио стару идеју „Сакупљача руских земаља", феудални концепт који оправдава руску политику експанзије.
У том светлу, лако је видети зашто су му Крим и „блиско иностранство" толико важни.
Неки руски посматрачи, као што је Аркадиј Островски, мисле да би то могло да утре пут и стварању савременог цара: јединственог руског лидера који се издигао изнад партијске политике.
Прилично индикативно, на последњим изборима Путин је учествовао као независни кандидат.
За сада, позиција Владимира Путина у Русији делује недодирљиво, али шта ће се десити кад његов четврти мандат истекне 2024. године?
Нико не може да предвиди будућност, али зато Путин може да скује план.
Руска подморница наоружана ракетама Калибар плови према Сирији. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Би Би Си на српском
