Пред крај основног школовања сам набавио први албум групе „Снеп!“, на плочи. Већ смо били колективно одлепили на Емси Хемера и Ванилу Ајса. Онда су уследили Технотроник и Доктор Албам. Но хаш хаш! Но афетамин! Али кад сам кренуо у средњу изашао је први и једини број часописа „Ћао“ (популарног магазина за тинејџере) посвећен искључиво реп музици, „Ћао реп“. Бућкуриш свега и свачега. Било је ту брдо комерцијалних лимунада које сам већ слушао али и „правог репа“, који је тада подразумевао недвосмислен социо-политички ангажман аутора против америчког естаблишмента. Естаблишмента који је нашој земљи управо тада увео економске и политичке санкције. Наравно да сам се инстант заинтересовао и наравно да, након што ми је другар из одељења снимио на касету прве албуме „Државног непријатеља“ и „Црња са ставом“, више ништа у мом животу није било исто. Неки кажу да музика не може да утиче на децу а ја причам из личног искуства: У условима информационог парадокса (готово потпуног одсуства информација о стварима које младог човека занимају) лако долази до идеализације и идолизације, на основу оних информација на које неспреман мозак набаса.
У том часопису је био и чланак о „Зверским дечацима“, младим белим реперима који су на препад остварили вртоглв успех у Америци. Чак Ди из „Паблик енемија“ је на ту тему изјавио да су „Бисти бојси“ бели кловнови који деградирају реп. Те речи новооткривеног гласноговорника су за мене биле закон. Без обзира на претходно идолопколонство Ванила Ајса и боју моје коже. Инстант сам постао „прави репер“, одбацио Хемера и Ванилу као „комерцијалу“, направио групу са другарима из 70. блока, писао реп песме, неке од њих и снимио. Нараво да су биле уперене против САД, капитализма, рата, рекламне индустрије... Све како треба кад си наложени петнаестогодишњак у европској гето-држави.
Прошле су године и животно искуство ме је „избелело“ ближе нормалности. Током истих година, „Бисти бојси“ су се музички и животно удаљили од фазона распојасаних колеџ журки, такорећи „поцрнели“. Међу екипом Змајева, уз „Ауткест“, били су дефинитивно једна од омиљених група. Зато сам се баш екстремно одушевио кад сам пре коју недељу скинуо и одгледао Спајк Џоунзијев документарац-представу о њима. У пуној сали типичног старог америчког позоришта Ед Рок и Мајк Ди, преживели чланови групе (након што је Емси ЕЈ преминуо од рака 2012.), су динамично и духовито извела поучну причу о: настанку, звезданом успону, моралном застоју, наставку и поновном смисаоно-музичком успону.
Уживао сам да гледам и слушам те, и тада и сада имућне, људе који се толико суштински разликују од актуелних ловатора. Разлика је у њиховом истинском БОГатству. Разлика је у томе да су већ током првог стрмоглавог успона у музичкој индустрији спознали суштину и сврху, разлог свог деловања. Буквално ме је до суза дирнула искрена самопрекорна прича о изостављању ортакиње из детињства и краја, са којом су и основали свој (на почетку панк) бенд. Прича са срећним и поучним наставком, који је уследио након што су одбацили корпоративне уговоре и, успостављајући сопствену етикету, вратили се по другарицу, укључили је поново у креативни процес стварања музике, чак и објавили албум њеног новог бенда.
Оно што одушевљава је да паре нити једном нису поменуте, осим у контексту непотребног расипништва на журке и сесије по туђим студијима, на почетку каријере. Што се, опет, исплатило као лекција, узидана у будуће стваралаштво, пријатељство и породичне животе. Покојни Емси Еј је непрестано путовао и истраживао. Његова прича о Далај Лами као „кул даси“ можда најбоље описује сву непретенциозност тог изузетног карактера и изузетне групе утицајних креативних људи.
На жалост, овај забаван и поучан филм ће у условима потпуно обрнутог информационог парадокса од оног који смо овде живели деведесетих (актуелна је преоптерећености мозга испразним и изопаченим информацијама и напада на сва чула, путем небројених канала информисања) сигурно бити заденфлован и слабо испраћен. Али наду даје други плод деведесетих, произведен ове карантинске године. Баш сам започео гледање документарног серијала који је на престолу резервисаном за најпопуларнију серију данашњице сменио „Игру престола“. „Последњи плес“ је сага о легендарном дуплом трипиту „Чикаго Булса“, са свим релевантним саговорницима те ере и Његовим ваздушочанством, Мајклом Џорданом, као неоспорно главним протагонистом.
Џордан је и бесмислено имућна либералнокапиралистичка икона. Много је боље транспонован на блинг-блинг материјалистичку еру од „Бисти бојза“. Али ни њега нисам још (одгледао сам тек првих пар епизода) видео у шљаштећем ентеријеру, нити гардероби, толико својственим за приче о много скромнијим успесима актуелне гарнитуре спорташ. И све што сам видео и чуо је стара добра жеља да се: исприча прича, пренесе порука, инспирише, мотивише и остави траг. Траг који настаје, упркос приливу или недостатку материјалних средстава. Лова је, наравно, дошла са глобалним успехом. Неко од саговорника је употребио на овај, неко на онај начин. Али траг је остао на терену јер је, баш као и „Бисти бојзима“, из очију исијавао жар унутрашње ватре. Ватре коју нису могли запалити снови о богаташким или селебрити статусима већ само нешто толико легендарно, банално и судбинско као једини објављени број „Ћао репа“.
Чарлс Баркли, Мајклов пријатељ у „цивилству“ и љути витешки конкурент на терену, у интервју поводом серијала је лепо објаснио: „Од кад познајем Мајкла, напорно је радио и такмичио се „само“ да би био најбољи кошљркаш свих времена. Није морао да брине о броју пратилаца на инстаграму или прегледа на јутјубу.“
Књигу “Одметност” Бошка Ћирковића Шкаба можете наручити ОВДЕ.
Извор: Правда
