Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Изјурцали смо се по кеју. Па свратили до канцеларије, да припремим папире за традиционални први РЕДни дан наредне недеље. Онда набавни круг: бакалница, млекара, пекара, трафика, паковање поруџбина за слање поштом у БССС радњи... И на по пута до последње станице тј самопослуге, тик након утрошка претпоследње кесе за каку, скапирах да нема новчаника. Нисам се дао лако омести, одмах смо се довукли назад до БССС радње. Претпоставио сам да тамо лежи на пулту. Преврнуо сам све. Па прошао цео круг унапред и уназад... два пута. Онда ушао у сваку од продајних тачака на рути и распитивао се код особља. Па отпочео њушкање по успутним контејнерима и жбуњу... Када се огласио аларм на телефону.
За пола сата је требало бити у школи, покупити Немањину књижицу. То је подразумевало повратак кући и храњење џукаца. Није било згорег и себе напојити... ако се већ не стигне и прехранити. Подвијеног репа назад. Улетели. Поздравио крмељиве. Поднео рапорт. Излетео до поште у центру да подигнем нешто пара. Успут сам још једном прегледао улице, испитивао продавце... Тад смо почели и с традиционалним „где ми живимо“ причама и „превише је овде људи који нису одавде“ теоријама. Јер сиромаху су паре које изгуби у новчанику најмањи проблем. Ако сам имао пар хиљада динара у кешу и картицу рачуна који ће банка ускоро накнадом за одржавање поново потерати у недозвољени минус, на то треба додади једно петоструке трошкове времена и новца за вађење свих живих и неживих докумената и усб стикове са бекапима система и пројеката. А шта ће коме моји пројекти, камоли моји документи? Мада, доста актуелних гостију с Блиског истока фура имиџ компатаилан с мојом личном... Али каква вајда од нервирања, поготову кад ваља стићи по сведочанство. Журно сам гулио папуче узбрдо...
На повратку ми је просто дошло да пустим Едитине „Животиње“. Не знам да ли је било до нестварно плаве боје неба без иједног облачка или ме је само сунце спуцао у луду главу али кад је запевала „...а мени добро јееее...“ сузица је заиграла у оку. Запитао сам се шта беше тражим? Нешто важно сам изгубио? Шта уопште може да фали оваквом дану? Сетио сам се најтежег момента ванредног стања, кад бејах опхрван мишљу да ће Немања пасти шести разред колико се погубио у е-школовању и сопственој незаинтересованости... А у рукама сам носио административни доказ да смо јачи од тих глупости, кад се само мало консолидујемо.
До вечери је све било како треба. Дан је цурио баш опуштено празнично. Кад год бих помислио на новчаник, чак и кад бих се упустио у вербализацију типа „где ми живимо“ или „превише је овде људи који нису одавде“, уверавао сам се да сам само трен удаљен од позива савесног проналазача и смишљао адекватну награду. Углавном сам закључивао да би ова нова мајица са натписом „Зајеби шта не би неко да уради теби“ баш покидала. Позив се није десио али сам из дефанзиве коначно почео да монтирам филм „Северни ветар“, који сам са екипом младих нада ФДУ-а и познатим другарим снимио пре месец дана за визуелизацију албума „Умри! Мељи! Ждери! Сери! ...у ери звери...“. Диџеј Сајлент је предвече послао завршен микс нове заједничке ствари... Претња ужасима бирократије није успела да заустави стварање. Штавише, као да га је покренула...
Сутрадан су ми прве мисли стигле из „где ми живимо“ или „превише је овде људи који нису одавде“ фасцикле. То је превршило. Једноставно сам одбио могућност такве стварности. Излетео сам са чопором и отпочео још темељнију претрагу јучерашње стазе. Наравно да сам пронашао новчаник. Наравно да сам га пронашао нетакнутог у БССС радњи. Наравно да сам га нашао на зачудном месту, за које сам био уверен да сам проверио и претходног дана.
Само су две могућности узрока оваквог исхода: 1) Гробаров мали је у праву и ја сам стока којој треба мотка, 2) Новчаник сам материјализовао одбијањем да се предам негативним мислима.
Те могућности не искључују једна другу. Свакако је ситуација под короном „...а мени добро јеее...“ . Нема повлачења! Нема предаје!
Књигу Бошка Ћирковића Шкаба “Одметност” можете наручити ОВДЕ.
Извор: Правда
