Пише: Бошко Ћирковић
„Тај се још није родило, што је фиреру угодило.“, размишљао је Ханс Борман док је, који минут након рибања од стране надређеног, окретао број своје везе у Министарству просвете Србије. Макар му је преостала утеха да ће, док буде опозивао управо спроведен, добар део фрустрације моћи да прелије на локалне вазале, погрдно их набеђујући да су га катастрофално погрешно разумели. Лепоте теренског рада у колонијама...
Вероватноћа да се заиста овако одвијала ујдурма око (не) избацивања збирки песама Десанке Максимовић из програма за трећи и четврти разред средње школе у Србији је, признајем, изузетно мала. Припадници немачке обавештајне службе заисгурно течно причају немачки. Факат је да матично немачка фирма има изузетно јаку (да не кажем монополску, јер је то и правни колико и економски термин) позицију на српском тржишту уџбеника и е-уџбеника. Факат је и да су најбројнији учесници у (од Десанке Максимовић за пример овековеченом) злочину без преседана, спроведеном управо на целој генерацији гимназијалаца у Крагујевцу, били припадници Вермахта (регуларно регрутоване немачке војске). Факат је и да су сви они тада, као и данас, само „радили свој посао“ и „немачки марљиво и прецизно“ извршавали планирано и наређено.
Али је најтужнији факат уграђен у сатирични увод да, са или без Десанке у лектири, добар део средњошколаца слабо и занима њена поезија. У ствари, зашто бих се лицимерно окомио само на средњошколце, који за своје неинтересовање за поезију чак имају и једино ваљано оправдање – своју живу младост и хормоне!? Реалност је да добар део нас одговорнијих овде слабо и занима њена поезија. Али смо искористили још једну прилику за „етр ...“ у мрежи. Овај пут се на тачкицама нашло име и презиме велике песникиње. „Ж суи Десанка“. Е и, кад сам се већ улоговао, само да бацим и коментар на „блек лајвс метр“ причу, Путина и Трампа ћу да искоментаришем као гратис бонус и за крај да кажем како би сви требало да се угледају на мене и раде на себи, као што сам ја у самоизолацији саморадио... И још свашта ћу да додам, кад већ не морам да ходам.
Господин Љубивоје Ршумовић је, гостујући у некој небитној емисији, одмах предвидео да ће #шаилисмосе бити коначни исход ујдурме. Допунио бих га: Коначан за сада јер остаје да није лепо Њемце песмом подсећати на свирепе злочине. Потом је лепо рекао да су то старе политичке игре којима он „НАРАВНО није дорастао“. Господин Ршумовић је озбиљан песник за децу и одрасле, са озбиљним стажом. Сигурно му није први пут да се сусреће са оваквом свињаријом. Али, то можда доста људи не зна, господин Љубивоје је и преозбиљан каратиста. Зна човек, као што су пре њега знали и нпр. Тесла (озбиљан пливач) и Пупин (озбиљан рвач) да је ово ипак свет у коме ће неко увек покушати да те избаци однекуд. За живота се ваља спремити и за физичку компоненту потенцијалног обрачуна, не само речито ламентирати над безбедно удаљеним неправдама. А како ће потомци да се односе према и чијој заоставштини, потомцима је на част.
Тако да...Није лоше било док је трајало, госпођо Максимовић. Пре неку годину вас лагано засенише Марина Туцаковић и Бајага. Пристижу и ове нове балканске ведете. Ето, сами сте им на неки начин трасирали пут. Римовали сте и поменули Балкан много пре њих. Али „...срећа је лепа само док се чека...“ не пролази данас. Немамо ми времена за то. Треба се журно хитати напред, ка најмањем паду БДП у Европи ове карантинске године. Уосталом, данас је срећа лепа само кад се слика и лајк клика. Зато предлажем модернизацију: „Било је то једном у земљи напредњака на брдовитом Балкану/ На песму што је избацио Прасе Бака, кликнуло милион ђака у једном дану.” Вау! Покидо сам! Ово је стварно, што би млади рекли: #учитанке!
Прочитајте ОВДЕ све о феномену Трамп и освети дубоке државе.
Извор: Правда
