Већ са 16 и по година уписала глуму у класи Огњанке Милићевић заједно са Светозаром Цветковићем и Миленком Заблаћанским, а онда са 21. годину, дан након завршетка снимања филма "Нека друга жена" у коме је играла главну улогу са Драганом Николићем, доживела је тешку саобраћајну незгоду у Београду у којој је задобила повреду кичме и остала парализована. Данас се креће у колицима.
- Од свог првог филма имала сам довољно новца да купим мали сплав на Сави и фијат 126п, познат као пеглица. Били смо иза Палате Федерације, ишла сам оним делом улице где све три траке иду у једном смеру. Мој брат возио је 50 на сат и били смо у зеленом таласу. Прошли смо семафор и одједном зачули шкрипу кочница аутомобила који је ишао из правца хотела Југославија. Кренуо је за нама и почео својим аутомобилом да гура моју пеглицу на пешачко острво. Видела сам по лицу да је човек пијан, био је потпуно подбуо, а ја сам седела на сувозачком месту тако да сам практично била раме уз раме с њим. Мој брат почео је да се љути, а ја сам говорила: Пусти, стани... То је све трајало неколико секунди, а онда се браник тих кола закачио ушавши у наш блатобран. Нагло је закочио да се окрене и да нас удари, али пеглица се од тог трзаја откачила и почела да клизи, а онда и да се преврће. Кровом је ударила у бандеру и практично се попела уз њу, а онда пала доле. С нама је био и мој друг Недим у војничкој униформи, ишли смо у Дом Армије да тамо нешто рецитујем, пошто је он са капетаном договорио одсуство од три дана ако ме доведе. Он је приликом тог пада излетео кроз оно мало задње стакло на пеглици. Брат се окренуо и покушао ногом да избије моја врата како бих и ја некако изашла, међутим, све се одиграло сувише брзо и мени се бандера практично утиснула у седиште, а у његовој конструкцији била је једна шипка која је избацила мој пршљен напоље. Кичма се раздвојила, отишла паралелно и истиснула мождину. О тренутку буђења већ сам причала. Кад сам отворила очи, схватила сам да, хвала богу, имам ноге и помислила да ће све бити у реду. И уз све то што сам прошла, од немогућности контроле физиолошких функција до седења и правилног дисања, јер је све то била последица повреде, заиста никад нисам била депресивна - описала је Мерима својевремено за “Сторy” овај кобан догађај.
- Мислила сам да сам умрла и да сам негде на небу, све око мене било је бело, само је седам лица имало блед и драпкасто-розикаст тен. У првом трену нисам разликовала њихове беле мантиле од зидова. Мислим да сам се смешила. Знам да ће звучати бизарно, али тог првог тренутка и сада се сећам као нечег врло баршунастог, нереалног и лепог. Рекла сам окамењеним лекарима: "Ништа се не брините, све ће бити у реду" - присетила се тренутка када се пробудила у болници после операције.
Мерима је, међутим, врло брзо скупила надљудску снагу, обећала себи да ће наставити да живи потпуно нормално и да је живот у колицима неће бацити у депресију. Глумицу повреда кичме и парализа нису спречили да се оствари као мајка, и са својим тадашњим супругом Владимиром Мијушковићем добила је сина Мида. Иако су многи избегавали да јој постављају питања на ту тему, она радо говори о трудничким данима и каже да јој је то био најлепши период у животу.
- Трудноћа ми је напросто пролетела, стално смо негде јурили и путовали. У деветом месецу каснила сам на порођај јер сам шила неке ствари. Заиста, све је било заказано за четвртак, а ја сам отишла следећи уторак и тек у среду се породила. На крају ме је докторка звала и рекла: Аман, Мерима, мислите ли ви да се породите? Заиста ми је то био најлепши и најдражи период у животу. У то време дете је чак и нека мала тајна јер само ја могу да га осетим. Рекла сам да бих могла сваке године да будем трудна, да чешће доживим тај осећај - рекла је тада Мерима.
Глумица је у Београду живела до 1996. године, а затим је одлучила да напусти Србију и пресели се на Нови Зеланд. Тамо је у потпуности променила професију, посветила се психологији и стекла диплому клиничког психолога чиме се и данас бави.
Након развода од првог супруга на Новом Зеланду је поново пронашла љубав, али се и њен други брак завршио разводом. Ипак, после свих недаћа, Мерима и даље живи живот пуним плућима.
- На посао идем својим колима која на крову имају специјалну дизалицу. Њоме се моја колица подигну на кров и ту буду док возим. Кад се зауставим, спуштам колица. Радим са људима свих година који су преживели неку трауму, депресију, анксиозност, напад панике, ОКП, проблеме са самопоуздањем и сличне ствари - открила је Исаковићева пре неколико година за "Стори".
Шокантан интервју о Вучићевом психичком стању прочитајте ОВДЕ.
Извор: Медији
