Немачка агенција ДПА јавља да су у Србији петог дана заредом људи изашли на улице, али да је пред парламентом било “свега 500 до 1.000 људи”, пише ДВ.
“Демонстранти су се распоредили по осам коловозних трака пред зградом, по тротоарима као и у оближњем парку. Протести су били мирнији него претходних дана. И у другим српским градовима било је окупљања”.
Швајцарски таблоид Блик као највећи проблем протеста издваја што “нема јединствених захтева нити гласноговорника. Према посматрачима, све се више чују пароле и песме о Косову, све је више икона и религијских симбола. Националисти пребацују председнику Александру Вучићу издају, јер је након немачко-француског посредовања пристао на нове разговоре са Косовом”.
“Недостатак заједничких захтева олакшавају српским властима да демонизују демонстранте”, наставља Блик.
“Власти тврде да су протести, који су се проширили и на друге градове, ‘покушај пуча’ и исход тобожњег роварења страних сила које нису прецизно дефинисане”.
У обимном чланку у недељном издању Ноје цирхер цајтунга описује се Вучићево понашање током пандемије: “Лутао је између улоге забринутог оца и застрашујућег деспота. Народ му већ дуго не верује јер зна да политички интереси одређују потезе. Па и када је у питању објављени број новозаражених”.
Анализирајући како је Србија стигла довде, ауторка пише: “Незапосленост и сиромаштво су за Србе далеко важније теме од демократије. Плате су ниске, пензије још ниже. У тој ситуацији човек не размишља да ли опозиција успева нешто да каже у парламенту у Београду, већ пре размишља о томе да ли ће ове седмице имати новца за прашак за веш. Ту људе слабо занима да ли су скоро сви медији глајхшалтовани и да ли шире владајућу пропаганду. Уместо тога, боре се са чињеницом да су као конобари или собарице остали без посла услед корона-кризе”.
“И то је водило протестима. Јер многима је јасно да би их нови lockdown коштао егзистенције. Вучић је, суочен са бесом улице, направио заокрет. (….) Када је повукао одлуку о забрани кретања, пребацио је одговорност на премијерку Ану Брнабић иако свако зна да он одлучује. Таквим политичким театром заправо пушта маглу несигурности”, пише даље угледни циришки лист.
“Ауторитарном систему не жели да се потчини тек танки слој образованих људи из већих градова. На улицама су сада махом људи између 18 и 25 година старости, они који имају још много снаге и још много живота пред собом. Но они не успевају да прелију огорчење у политичке захтеве, између осталог јер је опозиција неспособна да им помогне”.
“Родитељи ових бунџија су пак одавно исцрпљени и неспремни да устану. Они који су се 2000. борили за демократизацију друштва, одустали су. У Београду живе као у мехуру, без контакта са људима са села који гласају за Вучића, и чији свет и бриге не разумеју. Заробљени су у ауторитарном систему који њихова деца желе да дигну у ваздух. Али ни овај пут не делује да ће устанак бити успешан”, закључује НЗЗ.
Од предаје Косова у Србији има нешто много страшније. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Дојче веле
