Прво, рестриктивне противпандемијске мере донете су уз потпуно непотребно увођење ванредног стања. Осим тога, правници упозоравају да је ванредно стање диктатор увео противуставно и да је у питању био заправо државни удар. Друго, ограничења слободе медија. Та мера је директно ишла на руку ширењу пандемије. Имамо пример Ане Лалић која је ухапшена зато што је указала на недостатак опреме у једној здравственој установи. А управо је њено извештавање о томе довело до тога да се та установа одмах примерено опскрби медицинском опремом – каже у Војин Ракић, редовни професор, шеф Унеско катедре за биоетику за Европу, и директор Центра за биоетичке студије при Универзитету у Београду.

Он даље додаје да је и „налог да се извештава о пандемији само из једног центра омогућио да се воде дупле евиденције о пандемији: једна истинита, друга лажна. Лажна је била за јавност“.

– То је чињено само у Србији. Не само што је то доказано, већ није ни покушано да буде демантовано. На крају, диктатор је државним ударом законодавну власт учинио граном извршне власти (што је судска власт иначе већ одавно). А извршну власт је узурпирао за себе лично. Према томе, државе више нема, те се може рећи да диктатор није више шеф државе, већ шеф мафије, наводи Ракић.

Како видите увођење полицијског часа и вешедневне забране кретања током ванредног стања? Власт и струка су говорили да је то био једини начин да се сачувају људски животи, а сличне забране су постојале и у Италији и Шпанији.

– У земљама које помињете, те мере биле су у функцији борбе против пандемије. Председник Србије је у једном дану до крајњих граница либерализовао све драконске мере (дан када је почела кампања за лажне изборе), као што је у једном другом дану од најоптимистичнијих изјава о пандемији он или неки његов извршитељ из Кризног штаба почео да приповеда да је ситуација „претећа“ (а то је био први дан после одржавања лажних избора). Према томе, председник Србије имао је сасвим друге мотиве од политичара у Италији, Шпанији или било којој другој европској земљи.

Како видите најаве да бисмо у постојећој ситуацији поново могли да имамо неку врсту забране кретања?

– Код Вучића је дошло до исцрпљења ресурса личности, има повишен ниво интерпретативне спремности, све до параноидних елаборација. И сами сте сведоци тога да он сада скоро све перципира као заверенике. Изузеци су можда Брнабић или неки други бот. Зато он неће бити склон нормалним мерама (маске, физичка дистанца), већ ће покушати да иде на мере које га учвршћују на позицији којом управља. Но, ни то му неће успети, јер и он и његови ботови видимо да сада ублажавају реторику и мере (пошто су у Бриселу подучени неким елементарним хигијенским навикама).

Када имамо ситуацију да се суочавамо са ширењем заразне болести, да ли је неминовно да нека права грађана буду ограничена и где се повлачи та линија између угрожавања личних слобода и угрожавања здравља других?

– Неминовно јесте, али мере које се уводе морају да буду пропорционалне опасности од пандемије. Овде не само да нису биле пропорционалне, већ многе мере нису имале никакве везе са пандемијом. Неке су је чак и распламсавале, као што је ограничење медијских слобода.

Ако је тачно да се број заражених и умрлих прикривао од јавности, да ли су они који су те податке прикривали угрозили здравље становништва?

– Они су одговорни за стотине смрти, које су свесно изазвали, и то из „ниских побуда“ (збрзавање лажних избора).

Претходно смо слушали да неке информације (попут недостатка опреме на почетку епидемије) нису подељене са јавношћу да се не би ширила паника. Да ли постоје уопште информације које треба прикривати ради „неширења“ панике? Ко о томе треба да одлучује, на основу чега и да ли постоје околности када изношење неке информације прави више штете него користи?

– Пример Ане Лалић говори о томе да је њено тобожње „ширење панике“ довело до тога да се примерено опреми једна болница. Такође, истина о лажираним подацима о пандемији или о лажираним изборима не би трпело да доведу до ширења панике, већ да тога да се људи заштите, било од болести и смрти, било од завођења диктатуре.

Како тумачите чињеницу да су у Србији брзо укинуте рестриктивне мере, дозвољена окупљања, а истовремено новим протоколима знатно сужен број људи који спадају у категорију за тестирање, увођење непоузданих серолошких тестова у тестирање, непраћење контакта заражених…?

– Изборима.

Како видите протесте? Јесу ли епидемиолошки ризик? Шта је више угрожено тренутно здравље или слобода? И шта је прече сачувати?

– Јесу епидемиолошки ризик, али ако људи носе маске мањи је ризик од њих него од „предизборних“ скупова и превоза несрећника на њих са сендвичима у рукама у натрпаним и непроветреним аутобусима, као и оргијања која је председник Србије са својим ботицама и ботовима приредио 21. јуна увече током свог глумљење „изборне победе“. Према томе, није дилема здравље или слобода, већ здравље плус слобода или болест плус диктатура.

Струка није доносила одлуке

На основу чега сматрате да је у Србији главну реч у спречавању ширења заразе водила власт а не струка? Епидемиолог Кон више је пута рекао да струка није била исполитизована и да одлуке нису биле политичке.

– Сама чињеница да „струка“ тврди да није имала увид у „базу података“ (то су ти нелажирани подаци) говори о томе да она није доносила одлуке. Чак није могла ни да даје одговарајуће препоруке, јер није имала тачне податке. А ако је Кризни штаб имао тачне податке а у јавност из политичких разлога износио лажне, и то говори да је такозвана „струка“ била исполитизована. Како код да окренеш, Кризни штаб је био и остао исполитизован, било свесно, било несвесно. Зато не треба ни сумњати да ће га Вучић наставити да користи у своје политичке сврхе.

Како су протести утихнули сазнајте ОВДЕ.

Извор: Данас