Неспорно је да овај догађај није привукао исту количину пажње као пожар у старијој и чувенијој престоничкој цркви посвећеној Пресветој Богородици. Нити да је у том непривлачењу пажње ова црква усамљена: прошлог Васкрса горео је средњовековни Нотр Дам у скоро потпуној медијској тишини, само зато што се налази у Егијеру, малом месту код Марсеја.
Раније прошле године, у фебруару, вандализован је Нотр Дам у Дижону: неко је провалио и разбацао хостије на све стране. Ни то није био изолован догађај: током тог месеца, у само две седмице, десет цркава је опљачкано у две различите епархије. Претпрошлог децембра катедрала Светог Луја у Фор-де-Франсу, седишту прекоморског француског департмана Мартиника, пет пута је пљачкана.
Недељу дана пре пожара у париском Нотр Даму, 9. априла 2019. неко је провалио, оскрнавио и опљачкао цркву Светог Петра у Монлисону, развалио табернакул, а вредни циборијум у коме се налазе хостије (бесквасни причесни хлеб) украо, док је хостије разбацао по поду.
На зиду Нотр Дама у Ниму неко је мешавином измета и хостија нацртао крст. У септембру претпрошле године, вандализована је књижара париског Нотр Дама. Стотине француских светиња гори, бива оскрнављено и опљачкано, а да на то нико не обраћа превише пажње зарад „мира у кући“.
Нападачи ретко бивају откривени и ухапшени, а када се то и деси, бивају благо кажњени, што охрабрује будуће изгреднике, мада њима ни не треба охрабрење.
Када неко у нехришћанској земљи тзв. Трећег света спали цркву или је дигне у ваздух, а држава не реагује, шокирани смо чином али нисмо претерано изненађени; али када држава у којој постоји изражена владавина права допушта да јој се верско и историјско наслеђе на исти такав начин уништава — шокираност престаје да буде адекватна реч.
Пожар у Богородичиној цркви у Паризу доспео је у жижу глобалне јавности само због значаја и чувења те цркве, која има посебно, чак централно место у француској историји. Иначе би прошла као и свака друга пламтећа француска црква — била би игнорисана, као и све остале у протеклих пет година, од како су се напади интензивирали.
Само месец дана пре тог пожара, горела је друга највећа париска црква, Сен-Сулпис, посвећена Сулпицију Побожном, свецу из 7. века којег слави и наша Православна католичанска црква. Тадашња истрага је утврдила да су за пожар криви неки бескућници, који, по речима месног пароха, нису били мотивисани верском нетрпељивошћу.
Да ли монсињор Жан-Луп Лакроа говори искрено, или не жели да се додатно замера некоме и тиме угрожава своју паству и свој храм, није питање на које ми можемо да одговоримо, нити желимо да сугеришемо да је то случај. Али питање је легитимно и не може да не буде постављено, будући да се ради о једном догађају у мору сличних.
Да поновимо, ово се десило месец дана пре „случајног пожара“ у Нотр Даму. Нисмо ми присталице теорија завере, али неко се очигледно намерачио на француске цркве и сумња у званичну верзију тог главног догађаја је потпуно оправдана. Посебно што политичари морају да воде рачуна, да не доливају уље на ватру.
Али погрешна је претпоставка да су сви ти напади дело исламиста.
Нису. Исламистима смета оно што те богомоље симболишу: хришћанство, француски национализам, западну цивилизацију генерално, све оно што желе да униште.
Али то исто смета и екстремним левичарима; један харвардски професор је пожар у Нотр Даму назвао „ослобођењем“, пошто по њему та катедрала за неке Французе представља „споменик једне дефектне институције и идеализоване хришћанске европске Француске која вероватно никада није ни постојала“.
Заправо, графити на оскрнављеним светињама показују сву шареноликост изгредника: међу њима има радикалних секулариста, анархиста, феминисткиња, поборника сексуалних слобода (мада су сексуалне слободе потпуне, а црква их ни на који начин не угрожава будући да је немоћна, посебно у Француској где је њен утицај на јавност изразито низак), бранитеља абортуса, исламиста, сатаниста. Неки због свега тога Француску зову за хришћане најгором земљом у Европи.
Када је прошлог јануара до темеља изгорела црква Светог Јакова у Греноблу, недуго након што је неко на њој исписао графит „благословите абортус“, одговорност је преузела једна анархо-либертаријанска група, али их је полиција прогласила опортунистима: званично, кратак спој у електричним инсталацијама довео је катастрофе. Можда заиста и јесте, несреће се дешавају.
Графит „наши животи, наша тела припадају нама“ и анархистички симбол „А“ нашли су се на зидовима катедрале Светог Јована у Бесансону, док је графит „Алаху екбер“ откривен на преживелом зиду цркве Светог Петра у Орлеану, након што је изгорела у пожару.
Анархистичким и сатанистичким графитима оскрнављена је и базилика Светог Јована Крститеља у Шомону, као и фасада те врата хиљаду година старе катедрале Нотр Дам у Стразбуру, док су на једној капели у Тулузи вандали исписивали ствари попут „Црква у пламену“, „Прљави свештеник“ и „Сатана кажњава хомофобе“.
Један од најстрашнијих исламистичких терористичких напада последњих година у Француској одиграо се управо у једној цркви, 26. јула 2016. године у градићу Сент-Етјен-ди-Рувре у Нормандији: тада су оца Жака Амела заклала двојица терориста док је служио мису, и то наочиглед запрепашћених верника.
Дана 23. априла 2017. у цркву Свете Марије Магдалене (богомоље популаризоване „Да Винчијевим кодом“) у Рен-ле-Шатоу улетела је млада Сиријка, обучена у бело и лица сакривеног иза венецијанске маске; витлала је секиром и пред многобројним сведоцима њоме разбила кропионицу са светом водицом, статуе, барељеф на олтару и поставила Куран на истакнуто место.
Септембра 2016. један Мароканац је ухапшен због серијског подметања пожара у црквама: три храма у Мијоу, у департману Аверон, страдале су захваљујући том фанатику. Неколико исламистичких напада на цркве је и осујећено; париска полиција ухапсила је Алжирца који је планирао напад на пар цркава.
Оно што је католицима најсветије, хостије, најчешће је на мети свих врста мрзитеља, као и статуе Исуса Христа и Богородице, које они разбијају, одрубљују им главе, или им лица уништавају; крстове такође разбијају или окрећу наопачке. Хришћани не могу ни да почивају у миру на својим гробљима: стотине споменика је до сада оскрнављено, а на неким споменицима се могу пронаћи чак и нацистичке свастике.
Огромна већина нападнутих храмова у Француској су по природи ствари католички, али на мети нису само католички, тамошњи фанатици нападају и православне храмове, као и протестантске цркве. За оне који те нападе врше, ми смо сви исти, а наше поделе, које ми сматрамо непремостивима, за њих су ништавне.
Храм у Бечу хитно затворен! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Телеграф
