Пише: Ендрју Корибко
Циљ свега је убедити своје претежно русофилно становништво да прихвати убрзани заокрет државе према Западу, у предвидљивом случају да председник Лукашенко освоји још један мандат на власти.
Позадина ове, досад невиђене оптужбе, је видљиво погоршање билатералних веза током протекле године, које је највише покренуто спором о енергетским ценама, али се првобитно заснивало на вишедеценијском балансирању Белорусије између Русије и Запада.
Белорусија је у основи веровала да може најлакше да оствари своје националне интересе тако што ће балансирати између ове две стране, надајући се добијању све веће користи од обе.
Ова изузетно ризична стратегија заснива се на претпоставци да ниједна од страна не може себи да приушти дестабилизацију таквог поретка, јер би то нарушило њихове регионалне интересе, па је стога Лукашенко мислио да може да му пође за руком оно што ни Гадафију ни Јануковичу није могло.
Историја је, међутим, доказала да је релативно мало малих и средњих држава успело да успешно спроведе такву политику, при чему је Југославија из времена хладног рата најпознатији изузетак.
Без обзира на његове разлоге, било да су повезани са његовом личном одлуком и / или можда под америчким претњама хибридног рата, Лукашенко је на крају одлучио да се окрене Америци.
Врло добро зна да његово, углавном русофилно становништво, не би прихватило да он одбаци Русију као примарног стратешког партнера Белорусије без икаквог “разумног” објашњења, нити су га његове заблуде о геополитичкој величини заслепиле чињеницом да његова земља буквално не може да преживи без приступа руском тржишту (укључујући енергетски сектор).
Отуда потреба да се произведу „убедљиве“ провокације да би „оправдали“ стратешко преусмеравање. То објашњава озбиљан спор око цене енергената, као и обојену револуцију која се управо одвија у његовој земљи.
Да будемо искрени, Лукашенко је такође оптужио Пољску за ове поремећаје у унутрашњој политици, али чини се као да само покушава да обмане Русију да мисли како се Белорусија не окреће заиста од ње тако што оптужује свог историјског регионалног ривала, иако Варшава нема такве интересе.
Не може се поуздано знати, али можда би могао да буде случај да се САД и Белорусија међусобно сукобљавају како би произвеле привид пољско-руске револуције у боји против Лукашенка како би манипулисали бирачким телом.
Већина русофилсног становништва би била принуђена да подржи његов поновни избор из патриотских разлога, суочени с оним што су убеђени да је агресија под вођством Пољске, упркос томе што можда не воли његов фактички окрет према САД-у.
Опозиција би, у међувремену, такође могла да гласа за њега како би одбранила свог вођу на западу. У стварности, не постоји стварна претња револуцијом у боји, барем не у овом тренутку.
Након победе на поновним изборима, као што већина посматрача предвиђа да ће се догодити, он може да се окоми на појединце и организације окренуте Русији из „разлога националне безбедности“, истовремено отвореније се приближавајући САД-у.
Ово је изузетно ризична стратегија која би могла врло лако да добије повратне критике у времену пре избора, али нарочито после тога.
Ако Лукашенко из било којег разлога почне да преиспитује своју одлуку окретања према САД-у, тада би Америка могла у потпуности да ослободи свој гнев и отпочне хибридни рат против њега.
Супротна страна тог истог новчића је да би се, углавном русофилно становништво, могло политички радикализовати очекиваним пучем усмереним против Лукашенка окренутог према САД-у.
Како је изведен напад на руску војску погледајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
