Пише: Љубан Каран

Позната је чињеница да се у Србији одавно води хибридни рат. Зна се и ко тај рат планира и води. Воде га најјаче западне обавештајне службе, пре свега ЦИА, МИ6 и БНД са јаким ослонцем на своје балканске обавештајне сателите и унутрашње ретроградне снаге које претварају у добро обучену агентуру. Основни циљ је преврат – насилно рушење легално изабране власти и брисање идеје о независности и војној неутралности Србије. Због неизвесности преврата постављена су и два резервна циља, са ограниченим дометом, који би створили боље услове за нови покушај у перспективи – слабљење међународне позиције Србије и стварање раздора између Србије и Русије. Акције хибридног деловања у неким претходним фазама биле су тешко препознатљиве за најшири круг грађана, али ову рушилачку фазу и те како добро виде.

Наравно, као што су увек радили, своје акције приказују као спонтана дешавања у српском друштву или пак неприхватљива подривања стабилности државе приписују другима, најчешће Русима. Тако и сада, где год ударе, од самог почетка показују прстом на Русе и нуде низ „аргумената“ да Руси покушавају да дестабилизују наше друштво. Одједном, (као) по договору, познати НАТО лобисти су се растрчали по медијима, где наступају као велики заштитници Србије и покушавају „отворити очи српском народу“ нудећи им „јаке доказе“ да су Руси права опасност и да је крајње време да се дозовемо памети и препознамо „одакле ветар дува“. Сваки понуђени „доказ“ би требало три пута проверити како не бисмо насели на перфидна подметања. Код процене „доказа“ још нешто треба имати у виду – ово је време буђења „спавача“ (када ће бити ако не код покушаја преврата), страних агената уграђених у наше државне институције који сигурно постоје, а који у овом тренутку могу добити задатак да збуне наш политички врх и подстакну га на погрешне закључке о одлуке. Њихова улога у конкретној ситуацији може бити да продубе раздор и додатно распирују лаж ко нас у ствари угрожава, да ли су то стварно Руси или неке моћне обавештајне машинерије са Запада. Не можемо да утичемо на резоне наших пријатеља, али никако не би смело да се догоди да нас неко у том смислу обмане и превари и да сами од великог и моћног пријатеља правимо непријатеља.

У припреми преврата извршена је подела посла. Унутрашња агентура је тајно окупила и мотивисала домаће криминалце и насилнике које је требало маскирати групама искрено незадовољних грађана који желе да протестују, али нису ни помишљали на насиље. Сателитске балканске обавештајне службе окупиле су најгрубље и најнасилније криминалце из својих држава које полако и дозирано убацују у Србију. Зато није чудо да су као насилници идентификовани и неки држављани Хрватске и Црне Горе. Четири Црногорца чак са комплетном опремом – полицијски дефанзивни шлем, патроне сузавца и шок бомбе. Они су ту да појачају крајњи вандализам. Моћне западне обавештајне службе координирају и управљају свеукупним дешавањима и убациће мало насилника, у ствари маскираних терориста, који су прошли специјалне обуке и имају искуства у сличним акцијама по свету. БИА је већ неке открила и идентификовала под таквом сумњом – из Израела, Украјине, Туниса, Киргистана, Велике Британије, али сигурно је да ће их бити још – из ко зна којих држава. Неки од њих имају војна знања и борбена искуства и није тешко схватити зашто је то важно. Треба се присетити да је у Београду ухапшен некадашњи припадник америчких „фока“ са пиштољем на коме је избрисан број. Можда се и он припремао и чекао ову акцију. Они убиствима и класичним убилачким акцијама пале трајну ватру сукоба, а можда и грађанског рата. Не мора их бити много. Знамо да је рат у БиХ иницирао један снајпериста.

Војна логика планера преврата

Такав ниво тајности у припремама ове заједничке операције групе обавештајних агенција могу постићи само тајне службе којима је тајност основни принцип рада. Очигледна је координација између извршилаца, медијских кућа под контролом страних обавештајних служби и стране дипломатије која би све то требало да експлоатише. Код извршилаца примећује се увежбаност о питању онога што се у војној терминологији зове садејство – усклађеност по времену и простору различитих врста напада. Док једни невероватно прецизно испаљују гранате сузавца, први ешелон наоружан тешким камењем из непосредне близине разбија заштитну опрему и главе кордона полиције, други ешелон баца запаљене бакље и све друго што им допадне руку, па и тешке заштитне ограде. И тако, ешелони се војнички дисциплиновано смењују када им понестане „муниције“, по команди знаковима које само они виде, као да су у питању добро обучени „специјалци“. Таква прецизност и хладнокрвност при нападу на полицију и државне институције без квалитетне припреме и увежбавања на терену не може се постићи. Да ли су учесници рушилачких немира увежбавани на полигону или у реалним условима негде у свету где су вршени слични хибридни напади, тек ћемо видети.

Види се да су планери акције преврата у Србији пре обуке и психолошке припреме извршилаца прикупили прецизне обавештајне податке. Знали су да ће српска полиција бити максимално суздржана и то су злоупотребили. Исто тако су знали да ће српско судство бити веома благо, споро и попустљиво. Тако су припремљене силеџије унапред знале да могу бити крајње дрски у физичким нападима и вандализму јер им се ништа неће десити – полиција их неће повредити нити хапсити, а ако ипак буду ухапшени, суд ће их ослободити уз образложење да нема довољно доказа. Ако ипак буду осуђени и падну у затвор, наступиће „међународни“ дипломатски притисак и биће ослобођени. Наравно да је то била одлична психолошка релаксација и подстицај да се хладнокрвно и „пословно“ чини крајње зло. Начин на који су вршени (свакодневни) напади на полицију и зграду Скупштине Србије и хладнокрвност у непредвидивим и опасним условима указују да су инструктори вероватно војна лица која се руководе војном логиком и код планирања и код реализације. Ко су и чије налоге они извршавају тек треба истражити. Логистика с прорачунатом количином и величином камења, бакљи, сузавца и Молотовљевих коктела, њихов скривени „транспорт“ и дистрибуција такође асоцирају на „војну“ организацију. Нема ту ништа чудно ако се има у виду да је хибридни рат у ствари војна стратегија за разарање држава и рушење типованих „режима“ и система.

Напокон смо сазнали зашто је Запад инсталирао толико медија у Србији и ставио их под стриктну контролу својих моћних обавештајних служби. Само јака медијска подршка из земље и иностранства малобројним превратницима даје велики значај. Инсценирање, селективно снимање и накарадни коментари треба да потпуно искриве слику правог стања у Србији и да групе припремљених насилника прикажу као незадовољни народ који има оправдане разлоге да руши актуелну власт силом. Невидљива рука обавештајних стручњака за хибридно ратовање на време је извршила детаљну обуку и припрему таквих „медијских кућа“ и њихових новинара за конкретне акције обмањивања домаће и светске јавности о дешавањима у више градова у Србији, где је сирово насиље и вандализам требало приказати као оправдани излив незадовољства грађана.

У складу с прецизним планом жаришта агресије унапред су постављене камере да им не промакне ниједан детаљ који би сведочио о „прекомерној употреби силе према мирним демонстрантима“. Такви снимци су необориви. Зато је селективно снимање далеко боље од инсценирања које се често раскринка и уместо да доприноси уверљивости, оно смањује снагу лажиране истине. Све то прати права поплава дезинформација које су за мајсторе хибридних акција рутински посао. Сада коначно знамо и зашто су моћне западне обавештајне службе упорно подстицале, помагале и одржале на политичкој сцени Србије мали али врло агресивни и деструктивни део опозиције који није имао никакву шансу да дође на власт легално, путем избора. Није био лак посао ујединити ултрадесничаре и фашисте са ултралевичарима, то је као да спојите воду и ватру, тако да је сукоба међу њима било и за време протеста.

Српске тајне службе су подбациле?

Поново се догодило да балкански обавештајни сателити чине оно за шта оптужују Србију и то је постало правило. По сазнању наших обавештајаца, Обавештајно-безбедносна агенција БиХ недавно је припремила документ за своје савезнике и партнере којим се оптужује Србија да заједно с Русијом планира операције хибридних дејстава према неким суседним државама. У документу се „детаљно објашњава“ да припадници војнообавештајних снага Русије обучавају људе – агенте са КиМ, из Северне Македоније, Црне Горе и Републике Српске – како да насиљем и тероризмом дестабилизују „Западни Балкан“. Како би ове лажи биле што уверљивије, документ је препун детаља о српско-руској тајној обавештајној сарадњи у области хибридног ратовања. Тако пишу да обука траје 15 дана, да се изводи на војном полигону Пескови код Пожаревца уз логистичку подршку Војске Србије, да је реализују искључиво руски обавештајци уз знање и одобрење српског политичког и војног врха. Чини се, међутим, да су док су ширили ове лажи, управо они обучавали људе с Балкана за тероризам и насиље, као механизам за насилну промену власти у Србији. Тек треба да се истражи ко је стварно обучавао насилнике и терористе и ко су били инструктори и налогодавци. Црногорски и хрватски политички врх већ дуже време „запомажe“ како их Србија напада хибридним акцијама и зову у помоћ своје савезнике из НАТО-а, а сада видимо њихове прсте у хибридним нападима на Србију. Изгледа да ни „антихибридни“ тимови НАТО-а у Црној Гори нису седели скрштених руку. Наравно да то нису никакви „антихибридни“ него тимови за хибридно ратовање усмерени на Србију.

Пропуст наших обавештајно-безбедносних агенција је такав да смо у трену заборавили многе добре ствари које су у протеклом времену урадиле. Међутим, пре него што их осудимо и прогласимо неспособним, како ми то већ умемо, треба добро размислити колика обавештајна машинерија се обрушила на Србију и с каквим то обавештајно-безбедносним капацитетима Србија располаже о питању одбране од обавештајних и хибридних насртаја. Србију напада „обавештајни чопор“ састављан од најмоћнијих светских обавештајних служби и њихових обавештајних сателита на Балкану. Велики је проблем и права вештина у таквој ситуацији правилно усмерити тајне службе и одабрати тежиште рада. Остаје да видимо могу ли наше тајне службе, са скромним ресурсима државе величине Србије, да се брзо опораве од изненађења, и да препознају и раскринкају налогодавце, планере и извођаче преврата у Србији. Могу ли за кратко време разјаснити и документовати улогу појединих држава и њихових обавештајних служби у свему томе? Након овог покушаја преврата неспорно је да се оне морају додатно кадровски и технички ојачати.

Аустријски тајфун удара на руски сухој! Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Печат