Благоје Јововић уписао се великим словима у светску и српску историју 10. априла 1957. године. Баш на да Независне државе Хрватске капетан Јововић је у Ламос Палосани, предграђу Буенос Ајреса са два метка тешко ранио Анту Павелића, поглавника НДХ. Павелић је од последица тих рана умро две године касније, 28. децембра 1959. у Мадриду.
После пораза генерала Драже Михајловића 1945. капетан Јововић је пребегао у Италију. Ту је по разним логорима провео две године, па је 1947. из Ђенове отпловио пут Аргентине. Док је био у тим логорима, комуникативан и увек у покрету, чуо је да се у Италији налази и Анте Павелић, под заштитом Ватикана и обавештајних служби САД. Како пише у својој књизи „Два метка за Павелића“ још тада је имао идеју да убије Павелића.
Настанио се у Розарио (Аргентина) бавио се разним пословима и на крају постао имућан трговац. Како пише Перо Златар (умро је у петак ујутро у Загребу) у својој двотомној књизи „Мета Павелић“ Јововић је био у души авантуриста. Нараводно био је једно време у партизанима, па је у некој свађи, прича се, убио некога, и из партизана отишао на Равну Гору. Уз то и једна сумња:Наиме, преко Радио Београда млађани краљ Петар ИИ обратио се грађанима уочи одласка из земље. Причало се да је то није био краљ Петар, био је то Благоје Јововић, који је имао дар да имитира гласове по жељи.
Емигрант Благоје Јововић чето је одлазио у Буенос Ајрес, у српску енклаву чији је центар био Храм „Светог Саве“. То је сазнао да је Павелић у Буенос Ајресу, често одлази у неке локале, има телесну гарду али се и не чува. Ту се у Јововићеву душу угнездила идеја о атентату.
Тражио је оружје, његов земљак, извесни Кривокапић је имао прави пиштољ, али није га дао Јововићу. Јововић је на крају набавио мали, женски пиштољ, малог калибра који је евентуално могао да убије човека са неколико метара. Сачекао је Павелића у предграђ Ламос Плосана 10. априла 1957. увече, недалеко од станице шинобуса којим се поглавник враћао са прославе „Обљетнице НДХ“
Јововић је пратио Павелића, који је за ту вече отпустио телохранитеље, („вратите се на прославу“ ) који је после тридесетак метара осетио да га неко прати. Поглавник је убрзао ход, Јововић је потрчао за њим, стигао га и са раздаљине од пет-шест метара испалио у Павелића пет метака. Два су га погодила, Павелић је пао и урлао, Јововић је побегао споредном улицом.
После атентата Јововић се крио неко време код пароха у цркви Светог Саве, јер капетан Јововић се поверио пароху шта смера. Полиција је трагала за атентатором, али Срби су чували свог новог хероја, све се завршио тако што је Павелић, ради сигурности уз помоћ Евите Перон и њеног супруга Хуана Доминга Перона, председника Аргентине, пребацио у Мадрид. Генералисимус Франциско Франко није могао да одбије молбу председника Аргентине, јер му је он послао бродовима пшеницу, да Шанију не уништи глад. Услов је био да Павелић ћути и да се не бави политиком.
Потрпредседник Горан Весић у саопштењу о новом имену бивше Загорске улице каже да је Благоје Јововић, Србин из Црне Горе, српски јунак. Пре улице у Београду капетан Јововић је добио муран у Сопоту 3. октобра 2019. А мало је познато да је 1999. кад је први пут после 1944. посетио Црну Гору, У Никшићу или Даниловграду добио улицу и спомен плачу. То је настало после осамостаљења Црне Горе под притиском Хрватскебзаједнице у Црној Гори и извесних препорука из ЕУ и НАТО.
Поднета кривична пријава против Кризног штаба. Шта су подешавали прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
