Пише: Александар Павић
”Као да смо поново освојили Истанбул”, рече један од садашњих становника древног Константинопоља окупљених у слављу испред Јустинијанове бесмртне задужбине, непосредно након што је турски суд 10. јула само формализовао већ раније донешену политичку одлуку новог султана у настојању. И тиме све рече, уживајући у улози агресора.
Али, свака част Турцима на отворености.
Сваког 29. маја славе освајање Цариграда. И поносе се тиме. Нема код њих оног отужног западног лицемерја, јавног ”жаљења” над старим непочинствима без правог покајања, тј. уз наставак уживања плодова и предности стечених злочинима над којима се, због политичког опортунитета, лију крокодилске сузе.
На крају крајева, ко би на данашњем Западу био спреман да надокнади колосалну штету нанету не само Аја Софији него и Цариграду и европској цивилизацији уопште приликом дивљачког крсташког упада 1204. године и бездушне пљачке и скрнављења који су потом уследили, на чијим темељима је никла ренесанса.
Без тог западног вероломства и фаталног слабљења Ромејског царства, питање је да ли би Отомани икад били у стању да се учврсте у Европи.
Поновно претварање Цркве Свете Мудрости у џамију пратило је и постављење Феруха Муштера, пореклом из Босне и Херцеговине, за имама.
Да ли се ради о поновном истицању отоманске ”тапије” на ту немогућу државу, није отворено речено. Али се свакако подразумева, с обзиром да ју је Алија Изетбеговић, сасвим неовлашћено, “оставио у аманет Ердогану”, кога је сматрао потомком Мехмеда II Фатиха, освајача Цариграда.
Уосталом Турци, њима на част, ни то не крију. Сетимо се само Давутоглуове констатације да су ”Турци дошли на Балкан на коњима, и, ако треба, опет ће доћи”.
Лепо је што су Турци тако директни. Што не бисмо то, напокон, били и ми, које непрестано лажно оптужују да смо извршили некакву ”агресију” на БиХ, која је била српска много пре него што је постала отоманска а поготово ”бошњачка”.
Није ли јасно да нас за агресију оптужују управо они који су поносни плод изворне отоманске агресије?
Није ли јасно да нас за ”геноциде” оптужују исти они који не желе да објасне где се дедоше ти силни хришћани од отоманског освајања до данас, ко поруши силне хришћанске богомоље на целом овом простору, ко оте толике генерације хришћанских дечака од родитеља, насилно им промени веру и од многих начини крвнике сопственог народа, ко почини ужасне злочине и етничка чишћења у униформама шуцкора, ханџароваца, балиста и зелених беретки?
Све по опробаном принципу држ’те лопова.
Треба учити и од пријатеља и од непријатеља.
Турци нам нису пријатељи, али нам тренутно нису ни ратни непријатељи – мада је поновно претварање Свете Софије у џамију свакако непријатељски чин. Што то отворено не рећи?
Што их стално не подсећати да чине перманентну агресију на Србију својим признањем лажне државе Косово (као што то, уосталом, чини и наш ”велики пријатељ” и ”бранилац хришћанства” Орбан, да наведемо само један од многих ”пријатељских” примера)?
Што не подсетити да је сама данашња Турска плод геноцида и етничких чишћења Јермена и Грка? Поготово што нас Турци сваког 11. јула чашћавају – а да не трепну – оптужбама за ”геноцид”?
Столетно лутање у југословенским водама нам је донело много лоших навика, од којих је једна од главних прећуткивање очигледних ствари, које су противне нашим интересима, ”ради мира у кући”. Зато смо у сталној дефанзиви, у перманентно реактивном стању. Турци се, пак, воде геслом – буди оно што јеси.
Они сматрају да је сасвим оправдано мачем ширити сопствену веру и културу, и да су плодови таквих освајања/агресија/, геноцида сасвим легитимни. У томе су слични Западу, мада нису ни приближно толико лицемерни нити имају такав комплекс месијанске супериорности (без покрића).
Због тога су мање опасни по дух, што је врло добро знао и Свети Александар Невски кад се радије определио да остане татарски вазал него да пређе у католичанство.
Оно што је поново задесило Свету Софију, сутра би задесило и наше светиње на Косову и Метохији кад би се одрекли тапија на свету земљу коју оплемењују.
Политичке и друштвене ”елите” босанско-херцеговачких муслимана и косовских Арбанаса су живо наслеђе отоманских агресора.
Где год владају, ту се Срби прогоне, протерују или третирају као грађани трећег реда.
Нека нам Света Софија служи као опомена и подсећање да се агресији увек и свуда морамо супротстављати.
Све до њеног ослобођења.
„Србија је признала Црну Гору, тако ће и такозвано Косово“! Више о томе ОВДЕ!
Извор: sveosrpskoj. com
