Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Кроз отворена врата радње у Цара Душана, брадата касирка у миру и тишини посматра постапокалиптичну сцену лета у крају. Меда и Душа кулирају на поду, свако у свом ћошку, док се за петотонцем препуним шута у спринту разровареном улицом диже облак токсичне прашинчуге. Кроз граорасту завесу се назире како силуете без уста и носа парадирају испод натписа „Идеа Дорћол“. Сигуран сам да је бар неко од њих у Кнезу купио тренди персонализовану маску. Па шта ако је пандемија!? Није смак модног света!
Буквално просторно и временски паралелно са дорћолском Хирошимом егзистира Улица Страхинића бана. Често маштам о сценарију у ком добри Страхиња, дојездивши на верном ату у сопствену улицу, бива шокиран силним минималним аљинама и максималним имплантима и упада у први наргила бар, намерен да посече ефендију који је ту срБСку женску чељад у свој харем присилио. Тамо затиче основце на аутотјуну у акту чађења шише, излази збуњен и гине под точковима побеснелог ламба, у јеку расправе са комуналцима око казне за бахато паркирање коња. Елем... Пуне баште. Ваљда и новчаници. Главе...онако. А Ковид у фазону гледа на сат, да тачно у дваестри ха изиђе на ваздух. Не би да зарази савсене угоститеље и муштерије.
Не пратим медије уопште али ми књиговођа вели да ових дана чека саопштење везано за нову помоћ државе запосленима. Опа! Упркос археолошких ископина под прагом радње, ћу намаћи себи минималац. Лепо. Мада, кад боље размислим: ако актуелна екипа, држава-то-сам-ја изборних резултата, дели позајмљени суварак народу након... добро... се... нам... пише...НЕ.
Још је лепо време. Још смо (макар ми који нисмо у болници или у кревету ван болнице) срећни што нисмо забрављени. Још се крца државни минималац, па не пљушти реална количина отказа и банкрота. Још се изводе јавни радови из горњих пасуса. Још се љуште штекићи и троше кеш кредити за море. А летовање иначе изађе минимум дупло јефтиније јер запосленима пола годишњег одмора отпадне на чекање испред „Батута“... У септембру и октобру ће још имати шта да се једе... Пред крај године, кад изостане ињекција од гастоса на допустима, би могла кренути фркица... Али шта ћемо у јануару и фебруару, да вас пита брат?
Ма, где сам се то завозао? Леп је дан. И онако сам последњих пар напредних година навикао да их живим како долазе. Него ме штрецнуло мало дељење пара после избора...Ваљда је због (превенције) протеста? Можда су то просули уместо воде, пред полазак експерта Ђурића на пут? Ето напретка. Деведесете су окончане доласком експерата. Мастер експерт је тада одмах укинуо домаћи банкарски сектор и игранка је могла да почне. Три деценије касније смо земља са завидно већим бројем доктора. Додуше, несразмерном броју доктората. Али, Боже мој, само дајте тему и место састанка и спремни експерти стижу да договре и овере шта треба.
Причам јуче с другаром, млађи човек а већ стигао да буде протеран са једног огњишта и преживи бомбардовање следећег. Али се не сећа најбоље сцена празних рафова по граду. Стојимо код Палате Албанија, гледамо околни брендирани шарениш и питамо се пошто ли ће га сутра давати газде са озбиљним трошковима пословања и уживања. Колки ће бити дискаунт на аутфите инфлуенсера? Бацим поглед на своје папуче а брк ми се смеши што имам човека који ваља баш добар козји сир. Онда почиње набрајање: шљиве, малине, парадајз, лук... Има шта да се једе, кућа у Атеници празна, Александар Велики отворио Милоша Великог до Чачка...Милина. Ако буде опет фрка за гориво, знам неке ортаке из старе школе. Наћ ће се ваљда и која флајка за џ за експознатог репера.
Фора је у томе што двехиљдедвадесете има да личе на деведесете таман толко колко су деведесете личиле на шездесете. Значи: ко јаје тетраедру. Чудна је вибрација у етру. Отровни облак дигиталних информација је генерисао праг страха, сличан дневном прагу градске буке - испод које многи ситни звуци промичу неопажени. То, само по себи, није црно или бело. Улицом се симултано крећу и допинговане батице у ретро-деведесете-невоља моду и људи која се чак са више обзира но раније опходе према сапатницима. Победиће вук којег будемо хранили, што би рекли староседеоци Северне Америке. Не знам који је код њих побеђивао.. пре него што су преко Велике воде добродили оклопљени лупуси на коњима, наоружани дугим копљима, мачевима, аркабузама и пламеним крстовима...
Нешто се опако ваља у нашем правцу. Осећам да сам спреман јер знам да нисам спреман а верујем да ће све бити баш како треба. Зар вам нисам рекао да нисам сигуран да свој одговор могу да пренесем на екран?
Како је Порториканка подржала Србе и истину о Косову сазнајте ОВДЕ!
Извор: Правда
