Легенде о њој као великом обавештајцу које је ширила српска четничка емиграција замутиле су њену биографију. Наводно је за само 25 година живота успела да слуди четири јаке обавештајне службе југословенског генералштаба.
Вера је рођена 1919. у Сијаринској Бањи, поред Лесковца, у браку Милана Пешића и Ангелине Анђе Радовић. Милош Радовић, Верин деда по мајци Анђи, био је судија Великог црногорског суда на Цетињу. Верин отац, Милан, био је својевремено срески начелник.
Вера је завршила нижу гимназију у Лесковцу а затим наставила школовање у вишој гимназији. Њени биографи кажу да је била немирног духа и да је стално прелазила норме школског понашања. Веселе природе, причљива, али веома начитана и интелигентна. Због необичне лепоте звали су је лесковачка лепотица.
Удала се веома млада за полицијског писара Београђанина Мила Крчединца, али је њихов брак после две године пропао. Развела се и вратила мајци у Сијаринску Бању. У позну јесен 1938. године госпођа Анђа одвела је своју кћер Веру у Београд. Настанила се у Балканској улици број 16-
- У жељи да стекнем што више школског знања дошла сам у Београд - говорила је Вера пред четничким истражним судом 16. септембра 1943. године. - Нисам имала средстава за живот, па сам била принуђена да за скромну плату од 1.200 динара да се запослим у једној радњи, где сам била прави роб. Становала сам у кући једног Руса.
У то време је срела пешадијског мајора Славка Радовића. По легенди која кружи, он је наводно запослио у контраобавештајном одељењу југословенског Генералштаба и убацио у мрежу британског Интелиџенс сервиса, затим француске обавештајне службе и на крају међу немачке обавештајце у Београду.
- Мајор Радовић није случајно навратио у њен стан, трагао је за младим и паметним људима. Представио је Веру пуковнику Драгољубу Стојановићу, који јој је објаснио да ће на предлог мајора Радовића и адвоката Трипка Жугића бити примљена за службеника у Контраобавештајном одељењу Генералштаба - описује њено увођење у војну агентуру биограф Никола П. Илић.
Српски календар
Мало је познато да је Вера Пешић објавила "Српску читанку" у 50.000 примерака, као и "Српски календар". Пре рата је објавила и двадесетак прича, а Верин дневник, за који се Гестапо више интересовао него за њен живот, 1956. штампан је у Чикагу. Они који су га читали тврде да открива Веру као политичког аналитичара и снажног критичара немачких власти због окрутног поступања према Србима.
Прича даље каже да је пуковник Стојановић крајем 1938. отишао код Угљеше Поповића, шефа Сервиса тајне службе и замолио га да прими његову рођаку. У канцеларију је ушла Вера и рекла да по сваку цену жели да ради за обавештајну службу. Поповић је покушао да је одговори.
- Госпођице, за рад у обавештајној служби није довољна само жеља - одговарао је шеф сервиса тајне службе. - Обавештајна служба, поготово војна, веома је тежак и опасан посао, где због мале несмотрености можете изгубити и живот. Ви сте млади, пред вама је живот, латите се неког уноснијег посла.Вера је кроз сузе говорила да жели нешто да уради за своју земљу. Није одустајала. Поповић јој је дао упитник који је брзо попунила. Затражио је њену фотографију, коју је спремно извадила из ташне.
Обећао јој је да ће је позвати за неколико дана. Резултати провере су били лоши: тврдоглава, препотентна, не познаје војну доктрину, не говори ниједан страни језик, авантуристкиња. Закључак је био да за тајну војно-обавештајну службу није подобна. Можда би се због урођене женствености и пријатног изгледа могла упутити у политичку, привредну или пропагандну службу. Поповић је обавестио Радовића да за њих није подобна, али да ће покушати да је запосли у британској тајној служби.
Одлучивала о животу и смрти
Верује се да је велики број комуниста из заробљеништва пуштен захваљујући Вери Пешић, али и да су хиљаде националиста и четника били убијени по њеном налогу. Говорило се да су на њен миг људи у логорима Бањица, Јајинци, Сајмиште били ликвидирани или ослобођени. Наводно је из затвора у Лесковцу избавила 120 комуниста само на основу тога што је тврдила да су они "оклеветани да су сарадници НОП".
- Позван је шеф британске тајне службе и саопштено му је да имамо на расположењу изванредну младу девојку која је вољна да се бави обавештајном службом, а ми моментално немамо ни времена а ни средстава да се упуштамо у такав подухват - написао је Поповић. - Предлог је одмах прихваћен. Након извесног времена заинтересовао сам се код представника британске тајне службе Јулијуса Хана, како су задовољни са Вером, следовао је одговор: "Засад, смо задовољни али када би знала посао како је шармантна, било би боље. Ћудљива је!"
Када је изучила занат и шест страних језика, преко високог дипломатског друштва убацује се у сам врх обавештајних служби Немачке, Француске и Британије, чији се центар за Југославију и Балкан налазио у Београду.
Она је свету открила тајну о предстојећем пакту Хитлера и Стаљина и планираног нацистичког напада на Пољску, она је спречила дизање у ваздух немачке агентуре од стране британских обавештајаца, због њеног хапшења смењен је тадашњи министар унутрашњих послова, једино је њој успело да Албанце увуче у четнички покрет, њено име високо се котирало у свим амабасадама и европским владама.
Лепота, младост, интелигенција, образовање, мудрост, похлепа, али и љубавне вештине били су њена средства за рад. Направила је, међутим, типично женску грешку – заљубила се у Карла Лотара Крауса, шефа обавештајне службе Гестапоа у Београду и почетком рата прешла у отворену колаборацију, због чега је британска влада за њом расписала потерницу и награду.
Почетком јесени 1943. године на путу између Сијаринске Бање и Медвеђе заробили су је четници. Осуђена је на смрт, али после проведене ноћи у њеном шатору, командант мајор Ђурић је ослобађа. Постају љубавници, а она наставља свој посао међу четницима.
Седам месеци касније побуњени четници се решавају на ликвидацију љубавника. Ђурића хапсе, а Веру, заједно с мајком Анђом, убијају у зору 18. маја 1944. године у близини њихове виле у Сијаринској Бањи. Вера, свесна да је крај близу, само је замолила војнике да јој не пуцају у лице. Услишили су јој молбу. Пуцали су им у груди. Било јој је тада само 25 година.
На Балкану постоји само једна независна српска држава, више о томе ОВДЕ.
Извор: novosti.rs
