Ова победа представља важне промене у медитеранској политици. Турска је успела не само да покаже своју одлучност да постане доминантан играч на источном Средоземљу, него и да покаже своју војну вештину. Последње би могло представљати дубљи сукоб и кризу у регији, ширећи се према северу, према Грчкој.
Ердоган је пружио подршку од УН признатој Влади националног споразума (ГНА), против Либијске националне војске (ЛНА) генерала Калифе Хафтара (ЛНА), која је опседала главни град Либије, Триполи. Хафтар је претрпео понижавајући пораз док су га турске беспилотне летелице, трупе, морнарички бродови и око 10.000 сиријских бораца, које је Анкара превезла у Либију, зауставили на његовим прилазима престоници, а затим су га присилили да напусти базе и територије. Победничка ГНА одбила је позив за прекид ватре египатског председника Абдел Фатах ел-Сисија. Посредно, ово је такође био пораз за земље које су подржале Хафтара: Египат, Уједињене Арапске Емирате и Русију, као и Француску, па и Сједињене Државе.
УАЕ су допринели војној опреми и руским недржавним плаћеничким снагама. Либијски обални град Сирт, стратешки улаз до главних нафтних постројења, појавио се као критична тачка сукоба између Турске и Русије, а Француска се такође бори да спречи Турску преко НАТО-а.
Смештен тачно насред обале Либије, Сирт представља западна врата земље, "нафтни полумесец" и пут који се мора контролисати како би се доминирало лукама Сидра, Рас Лануф, Марса ал-Брега и Зуветина, где 11 нафтовода и три гасовода стижу до медитеранске обале.
Освојивши Сирт, лако би се могло освојити обално подручје од 350 километара све до Бенгазија, обилно у цевоводима, рафинеријама, терминалима и складиштима.
Хафтарово заузимање "нафтног полумесеца" - дао му је утицај да поткопа снаге Триполија и Мисрате. У предратној Либији 96% јавних прихода долазило је од нафте и гаса. Резерве земље износе 48,3 милијарде барела нафте и 1,5 трилиона кубних метара гаса. Међутим, удео нафте опао је на 90.000 барела дневно од 1,6 милиона барела дневно прошле године. Укратко, контрола "нафтног полумесеца" на начин који осигурава проток нафте могао би имати мултипликативни учинак у сукобу, а Сирт се види као кључ за заузимање регије.
Турску експедицију у Либији треба посматрати из две перспективе. Прво, ГНА је склопила споразум са Анкаром који је њихове ексклузивне економске зоне разграничио на начин да дели Средоземно море на два дела. Сврха Турске је да спречи напоре Египта, Кипра, Израела и Грчке да природни гас, гасоводом или бродовима, извозе у Европу. Турска се агресивно умешала у напоре тих земаља на бушењу гаса. Анкара тврди да већина вода око Кипра заправо припада Турској или Турској републици Северни Кипар, коју признаје само Турска.
Међутим, важније од пуког спречавања извоза гаса из источног Средоземља темељна је стратегија која покреће овај притисак против Хафтара. Од тренутка када је 2003. преузео власт, Ердоган се трудио да међународну улогу Турске уздигне у улогу регионалне, ако не и глобалне.
У почетку је његова стратегија била "нула проблема са суседима", која је служила као истицање меке моћи Турске. Примарни покретач била је, међутим, жеља да Турска заузме хегемонистички положај над Блиским истоком.
Та политика је у бити покопана Арапским пролећем, а крајњи ударац јој је задан након што је смењен њен идеолог, бивши министар спољних послова Ахмет Давутоглу. Оно што га је заменило је агресивнији и милитантнији став који борбу води према перципираним непријатељима. То би могло значити према свакоме и свима, јер Турци већину земаља доживљавају као претњу, чак и ако су те земље номинално савезници.
Пре Ердогана, Анкара је следила одбрамбене стратегије. Под Ердоганом, Турска је у Сирији интервенисала против Асадовог режима и опет против сиријских Курда који су у савезу са Сједињеним Државама. Турске трупе и њихови сиријски исламистички савезници заузели су два курдска подручја на северу Сирије с крајњом намером изградње тампон зоне без Курда. Једини разлог због којег није довршена та зона јесте тај што САД још увек сарађују са Сиријским демократским снагама под водством сиријских Курда. Упркос томе, и против савета његових помоћника, ни у једном тренутку се амерички председник Доналд Трамп није успротивио Ердогановим потезима у Сирији.
На Средоземљу је, међутим, јасно да је Ердоган сада усвојио стратегију коју су развили војни службеници, названу "Плава домовина". Као први корак, ова нова доктрина предвиђа доминацију над Егејским морем, над већим делом Средоземља и Црног мора. У ту сврху Турска је уложила у проширење и софистицираност морнарице. На турске победе у Сирији и Либији , Вашингтон и Европа нису показали спремност да се супротставе Ердогану, што само храни његов осећај непобедивости. Средином јуна започео је ваздушне нападе на турске Курде и њихове повезане групе у Ираку. Ердоган би могао да следи ове кораке с копненом инвазијом на север Ирака.
Пред нама су две стварне опасности. Прво је могуће сучељавање са Грчком, која је попут Турске чланица Северноатлантског пакта од 1952. Доктрина "Плава домовина" јасно даје до знања да Турска не признаје аранжмане у Егејском мору након Првог светског рата.
Турска тврди да постоје многа грчка острва, али не и грчки ексклузивни поморски економски појас. Испуњен самопоуздањем након својих победа у Сирији и Либији, Ердоган ће можда закључити да је ово право време за изазов Грчкој, поготово јер би такав подвиг могао да доведе до велике популарности у Турској.
Друга опасност лежи у Либији. Турска не крије тајну да жели да успоставити морнаричку и ваздушну базу на либијском подручју. Уз сваки покушај проширивања зоне под контролом ГНА, помицањем према Сирту, ове базе би могле да изазову снажније реакције Египта, можда подржане од Алжира, па чак и Руса.
Европљани, посебно Французи, забринути су присутношћу великог контингента сиријских исламистичких бораца које је у Либију довела Турска.
Сећање на тероризам у Француској - да и не спомињемо наставак борбе за сузбијање сличних побуна у западној Африци - изазвало је оштре критике Ердогана од председника Емануела Макрона.
Реаговао је и помало умртвљен Северноатлантски савез. НАТО ће истражити сукоб између француске и турске морнарице на Средоземљу, изјавио је 18. јуна главни секретар блока, након што је Француска оптужила свог НАТО савезника за кршење ембарга Уједињених нација на Либију.
- Инцидент у Средоземљу на састанку је упутио неколико савезника на реаговање - рекао је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг током конференције за новинаре која је пратила састанак министара одбране блока.
- Моја је порука да смо осигурали да НАТО војне власти истражују инцидент како би у потпуности разјаснили оно што се догодило.
Француска је оптужила турску морнарицу за екстремно агресивно понашање, док су покушавали да прегледају теретни брод на источном Средоземљу за који се сумња да је превозио оружје у Либију.
Према француском министарству одбране, турске фрегате су три пута нациљале француски ратни брод сугеришући му да би ускоро могао уследити ракетни напад, када се Коурбет приближио цивилном теретном броду.
Званичник француског министарства одбране описао је инцидент АФП-у као "изузетно агресиван" чин.
- Не можемо прихватити да се савезник тако понаша, да то чини против НАТО брода, под командом НАТО-а, који обавља НАТО-ову мисију.
- Ово мноштво бродова између Турске и Мисрате, који су понекад у пратњи турских фрегата, не доприносе никаквој деескалацији - додао је службеник.
Мисрата је либијска лука источно од Триполија.
Француско министарство спољних послова саопштило је пре инцидента у Средоземљу да кршење ембарга на оружје и "страно мешање, посебно интензивирање турске подршке" продужавају рат.
У својој изјави Анкара је оптужила Париз за "неприхватљиво понашање" у тој северноафричкој држави.
- Подршка коју је Француска пружила пучистима и пирату Хафтару погоршала је кризу у Либији. Оно што би заправо требало да буде разлог за забринутост јесу мрачне везе Француске и Хафтарове војске - тврди турско министарство спољних послова.
Британци се успаничили, послали Тајфуне на руске авионе! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Ало
