Најновије

СВЕ ШТО НИСТЕ ЗНАЛИ О АЈА СОФИЈИ: Разлог Јустинијанове обнове спаљене цркве не спомињу чак ни легенде! Шокираћете се

Аја Софија, некад главна византијска и хришћанска богомоља, а сада поново џамија, тек је трећа црква посвећена мудрости Господњој саграђена на истом месту у Цариграду.

Аја Софија (Фото: Pixabay)

Аја (Хагија) Софија (Света мудрост) саграђена је у време византијског цара Јустинијана И, 537. године, и била је главна богомоља Византијског царства све док Цариград 1453. нису освојили Турци.

Султан Мехмед II Освајач (на турском Ел Фатих) непосредно по заузимању византијске престонице наредио је да се Аја Софија претвори у џамију, а творац савремене Турске Мустафа Кемал-паша Ататурк 1934. године, у оквиру својих настојања да сузбије утицај религије на државне послове, ово здање прогласио је за музеј.

Удар на Ататурка

Аја Софија је тако 916 година била црква, затим наредне 482 године џамија, а све до петка 24. јула, дакле 85 година, музеј.

Почетком овог месеца, наиме, вољом председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, турски суд је поништио музејски статус Аја Софије, иначе грађевине која је део светске баштине на листи Унеска, наводећи да њено коришћење на било који други начин осим као џамије „није правно могуће”.

Одлука коју је 10. јула објавио Ердоган, наишла је на велике критике.

Васељенски патријарх Вартоломеј I, архиепископ Цариградске патријаршије, упозорио је да ће пренамена зграде „разочарати милионе хришћана” и сломити ова два света.

И патријарх Српске православне цркве Иринеј позвао је турског председника Ердогана да одустане од одлуке о претварању Аја Софије у џамију и као „једино и праведно решење” навео очување статуса музеја.

Папа Фрања је поручио да је „мислима у Истанбулу”, додавши: „Мислим на Аја Софију и јако патим.”

Светски савет цркава, међународна екуменска организација која броји 350 чланица, позвао је да се одлука поништи, рекавши да ће ново-стари статус Аја Софије изазвати поделе, а из Унеска је саопштено да дубоко жале због ове одлуке.

Али председник Ердоган није хтео ни да размишља о одустајању, истичући да Турска има право да ово здање претвори у молитвени објекат муслимана.

„Након 86 година, Аја Софија ће поново служити као џамија, на начин на који је Фатих, освајач Истанбула, назначио у свом делу”, рекао је он.

Док је сунца и месеца

Српска књижевност има занимљиво сведочанство о том „начину на који је Фатих” православну Аја Софију претворио у џамију. У помало заборављеном делу „Цариградске слике и прилике” (штампаној 1901. у Новом Саду) српски посланик у Истанбулу с краја 19. и на почетку 20. века Чедомиљ Мијатовић, једно од десет поглавља ових „путописних цртица” посветио је Аја Софији, која је у време његовог службовања била џамија.

Навешћемо прво крај тог одељка у „Цариградским сликама и приликама”, белешку сачињену након обиласка велелепног здања:

„Мујезин је горе на минарету певао позив правовернима на вечерњу молитву. Његова меланхолична мелодија била је у чудној хармонији са меланхолијом која је мноме у ‚џамији Аја Софија’ овладала.

И опет се питах: Може ли бити да ће Св. Софија остати турском џамијом ‚докле тече сунца и месеца’?! И кроз моје тужне уздахе чух опет онај тихи глас историјске савести: Не, то не може бити!”

А глас, онај „тихи глас историјске савести”, био му је непоуздан. Бар за сада, изгледа да ће Аја Софија бити џамија док трају сунце и месец.

Ватра и пепео

Историја ове цркве на неки начин почиње два века пре њене градње. После тријумфа на Васељенском сабору у Никеји 325. године, када су постављени темељи хришћанске цркве као организације какву данас познајемо, римски цар Константин наредне године је на тргу пред самом капијом свог дворца у Константинопољу, „Новом Риму”, подигао цркву и посветио је Светој Софији, односно Светој Мудрости. Али, времена су бурна, у једном метежу када је мудрост устукнула пред политичким страстима, овај храм је спаљен.

На истом црквишту, богобојажљиви цар Теодосије II године 415. подиже још већу и лепшу цркву истог имена, али ни њој није било суђено да потраје - 532. нестаје у пламену сукобљених навијачких група.

Да, навијачких!

Још од краја III века, у граду је постојао хиподром, који су долазећи цареви поправљали и дограђивали, тако да је у једном периоду могао да прими десет хиљада људи. Сви они долазили су да навијају за своје омиљене возаче коњских двоколица, чији су тимови имали зелене, плаве, беле и црвене дресове.

Преписујемо следеће редове, с нелагодом што се и петнаест векова касније, ствари нису много промениле:

„Удружења навијача била су комбинација уличних банди и политичких странака. Заузимала су стајалишта о текућим питањима, посебно о теолошким проблемима (узрок масовних, често насилних расправа у 5. и 6. веку) или о претендентима на престо. Учестало су покушавали утицати на царску политику извикивајући политичке захтеве између трка. Царске постројбе и градска стража нису могле чувати ред без сарадње са неком од тих група, које су подржавале власт.”

Побуна на хиподрому

Да скратимо: два су навијача 531. била ухапшена због убиства у једној тучи током трке, и уместо да буду обешени, цар Јустинијан смртну казну заменио им је робијом. Али, њихове групе тражиле су да их цар пусти на слободу, и трке одржане 15. јануара 532. претвориле су се у немире који су се са Хиподрома излиле у град. Јустинијанови противници међу великашима, незадовољни повећањем пореза, покушали су да побуну искористе да смене цара, и на престо су поставили новог, неког Ипатија. Јустинијан се већ спаковао да са царском благајном побегне, али га је супруга, царица Теодора, одговорила од тога. И онда, бележимо, дешава се ово:

„Чим се прибрао, Јустинијан је смислио план у којем је рачунао на популарног евнуха Нарзеса, као и на генерале Велизара и Мунда. Дао је врећу злата Нарзесу. Нарзес је носећи ту врећу ушао сам и ненаоружан на хиподром, нашавши се насупрот убилачки настројене светине које је већ убила стотине људи. Нарзес је отишао директно према Плавима, пришавши важном њиховом припаднику. Саопштио им је да је цар Јустинијан стао иза њих, да их подупире против Зелених. Подсетио га је да Зеленима припада Ипатије, човек којег су крунисали. Потом је разделио злато. Вође Плавих су тихо разговарали међусобно и потом су почели говорити сљедбеницима. Одједном су усред Ипатијевог крунисања Плави изјурили с хиподрома, док су Зелени остали запањени. На то су царске јединице, које су предводили Велизар и Мунд, јурнуле у хиподром и побиле преостале побуњенике. Према извештајима, убијено је око тридесет хиљада побуњеника.”

Грижа савест

Чак ни легенде не помињу грижу савести због тридесет хиљада убијених, као један од разлога зашто је Јустинијан решио да обнови спаљену Теодосијеву Аја Софију. Чедомиљ Мијатовић бележи да је цар решио да на згаришту подигне нову цркву „која ће бити достојан споменик његове захвалности према Богу, а у исто време видљиви доказ богатства и образованости у царству византијском”.

Предање каже да се Јустинијану у сну јавио анђео и пренео му налог да кров будућег храма буде у облику куполе, што већег пречника и на што већој висини, али да стубова на којима ће почивати буде што мање!

Позвани су најбољи градитељи у царству, Антим, Исидор и Игњатије, а до најдаљих кутака докле је сезала Јустинијанова власт, разаслата је наредба да се најбољи грађевински материјал шаље у престоницу. Руше се антички грчки и римски храмови, и из њих пробирају највиткији и најлепши мермерни стубови; у Либану се обарају најдебљи кедрови, а у Азији и Африци купују седеф и слоновача... Врата царске благајне за ове потребе увек су отворена, и тако је 23. фебруара 533. године Јустинијан свечано положио камен темељац.

Рушење крова

Сто десет хиљада радника је на градилишту под будним оком и тешком руком хиљаде надзорника, а повремено и цар сам узме у руке циглу и малтер, да својим примером подстакне најамнике и робове на преданији рад.

Али кров, купола, онаква какву је цару описао анђео, опире се земаљским законима. Прва се, чим је завршена, срушила!

За другу су на Родосу прављене посебне кратке и танке опеке „од некакве шупљикасте масе”, па су пет пута биле лакше од обичних. На свакој од њих била су урезана почетна слова речи из стихова: „Бог је посред ње и неће се покренути. Он ће јој помоћи, и то брзо!”

После сваког дванаестог реда углављених таквих опека, калуђери су уз појање, кађење тамјаном и шкропљење освећеном водом из реке Јордан, у куполу узиђивали светиње - частице моштију светаца или делиће неких светих предмета.

У оно време то је била највећа самодржива купола на свету, а посебан градитељски подухват представљало је то што је била наслоњена на само четири ослонца, односно стуба.

Чедомиљ Миљатовић бележи с убеђењем и поузданошћу, као кад исписује ширину и висину зидова, да је током градње храма „повремено с неба долазила дивна музика и песма те је чудотворно обнављала изнемогле силе у раденика”. А посебно је, каже, музика била умилна и окрепљујућа док се зидала купола!

Тако је било могуће, уз Божју вољу и помоћ, целу цркву сазидати за четири године и десет месеци од постављања темеља!

Реч је о истинском подвигу: катедрала Светог Павла у Лондону зидана је 35 година, Нотр Дам у Паризу - 72, чувена Црква Светог Петра у Риму - 150...

Освећење

На Бадњи дан 537. године, из Цркве Свете Анастасије кренула је литија ка новом велелепном храму. Испред народа ишли су свештеници, њих више од хиљаду, и певали богољубиве песме и тропаре, носећи рипиде и барјаке, чудотворне иконе и у сребрним и златним шкрињицама мошти разних светаца. Испред њих великаши и дворјани, а пред њима цар, са свим знамењима своје власти: на глави круна, у левој руци златна јабука, а у десној скиптар. Рекло би се да му је у срцу смерност, јер је пустио да се испред њега у царској кочији која вуку четири белца, вози патријарх Менас, у орнату протканим златом.

Кад дођу пред врата Аја Софије, Јустинијан церемонијално скида круну и предаје је у руке патријарху, а скиптар и јабуку царства најближим доглавницима.

Чедомиљ Мијатовић у својој богатој уобразиљи јасно види:

„Па онда он гологлав и без царских обележја и без икакве пратње, улази сам у дивотну цркву која га дочекује блеском што га обилата светлост сунчана, падајући кроз 40 прозора на кубету, изазивље из углачаног мрамора, златног иконостаса и небројених сребрних кандила. Цар корача смерно и одмерено средином цркве до на сам амвон (уздигнуто место у средини храма одакле се обраћа свештеник - прим. нов). Ту се прекрсти и дубоко поклони пред царским дверима олтара, високо подигне руке и узвикне: ‚Нека је слава Богу, који ме је те велике милости удостојио да ову цркву довршим!’”

Али узаман пешачење у литији и скидање круне, узаман дубоки поклон пред олтарским вратима, Јустинијан је цар, а њихове су слабости и греси већи него код обичних људи. И охолост. Јер, кад се понизно захвали Богу, Јустинијан већ у следећој реченици ускликне: „О, Соломоне, ја сам те победио!”.

Соломонов храм, најсветије место Израиљаца, био је чувен по својој лепоти. И на то је византијски цар мислио. Али, већ у Јустинијаново време од њега није био остао ни камен на камену. Јер, грађевине људске трошне су и ниједна није и нити ће победити време...

Јустинијан је умро 565. као стар човек, осамдесетдвогодишњак. Српска православна црква слави га, заједно са Теодором, као светитеља. Али, његово дело, Аја Софија, одавно је престало да буде свето.

Анђео није дошао

Година је 1453. На византијском престолу је Константин XИ Палеолог, син српске принцезе Јелене Драгаш. Све четири године његове владавине обележене су страхом од Турака који као бујица надиру из Мале Азије. И најзад, 28. маја, десило се оно што је морало да се деси. Пред војском султана Мехмеда Освајача која је опсела град, цар, дворјани и мноштво грађана који су успели да уђу, затворили су се у Аја Софију да преноће и сачекају чудо.

„По грађанству се цариградском”, преписујемо Чедомиља Мијатовића, „одавно од уста до уста проносило некакво пророчанство по коме ће, истина, непријатељ продрети у град и појурити ка Светој Софији, али ће га, кад већ буде стигао на једну

извесну тачку, анђео Божји са пламеним мачем сусрести и у бекство обратити.”

И кад се ујутру 29. маја те 1453. године напољу зачула незамислива хука, устрашени народ у цркви на трен је помислио да је то анђео сишао с неба, али хука је неумитно постајала све разговетнија и брзо је постало јасно да то нису крици траха, већ ратничко халакање и победоносно клицање Алаху војске која је гвозденим буздованима и секирама разваљивала црквена врата.

Оно што је уследило није било ништа ново под капом небеском, понављало се до тада, и од тада, безброј пута. Из Мијатовићевог описа преписаћемо само прве две реченице: „Сад се истом диже вриска и очајно кукање и запевање у цркви. Мајке пригрлише у наручја своја децу своју; деца престрављена плакаху у глас.”

Рикаат на часној трпези

Народ је поклан, а пљачка црквених драгоцености и лешева увелико је била у току, кад је пред Аја Софију стигао султан Мехмед Освајач, Ел Фатих, млад, а већ гласовит.

„Млади цар турски, на дивном коњу лабуду, приближујући се к цркви није скидао својих очију са ње. Сјаха с коња, па на самом прагу од јужних врата предворја, паде ничице на земљу, дохвати мало прашине, поспе је по свом турбану, да пред свом својом господом покаже како смерно пада у прашину пред великим Алахом који му је победу даровао! Улази у предворје и из њега на средсредна царска врата ступа у цркву. Стојао је неколико тренутака занемео од чуда”, пише Чедомиљ Мијатовић.

Предање каже да је султан у неком закутку цркве видео јаничара који секиром разбија мозаик на поду цркве. Љут што се таква лепота уништава, наставља се легенда, цар је узвикнуо: „Ви за вас имате довољно покретног блага да пљачкате, зграде су моје!”, и да је Аја Софију тако сачувао од даљег уништавања.

Тада је, по његовом наређењу, имам окренут Ћаби очитао молитву, а онда је султан ушао у олтар и попео се на часну трпезу, иначе најсветије место у хришћанском храму, ту наместио своју молитвену простирку и одатле очитао свој први „рикаат”, молитву, која је означила да је Аја Софија од тог тренутка исламска богомоља, џамија.

Белешке водича

Мијатовић записује, на крају своје белешке о Аја Софији, разговор са водичем кроз џамију:

- Видиш ли оне две зелене заставе горе на минберу? - питаше ме Емин.

- Видим - рекох.

- Е, њих нећеш видети у свакој џамији, него само у оној коју смо сабљом отели. И зато овде шејик кад излази на минер навуче као крв црвен кафтан и носи у једној руци Коран, а у другој голу сабљу!

У вестима о првој молитви после Ердоганове одлуке, саопштено је и да је имам који је читао молитву носио сабљу.

Ништа на овом свету није ново и све је у вези са оним што је било, и с оним што ће бити.

Анатема на српски народ

Аја Софију походили су Свети Сава и Стефан Дечански, сваки у своје време. Са њеног амвона цариградски патријарх проклео је српски народ кад је цар Душан српску цркву уздигао на ранг патријаршије, а одатле је доцније, на молбу кнеза Лазара, та анатема скинута.

Промењен изгед, четири висока минарета

Кад је хришћанска црква била претворена у џамију, иконе су уклоњене, већином поломљене и бачене, а зидови су прекречени. Да би се и спољним изгледом, али и верским потребама, нагласило да је то сада богомоља у којој се клања Алаху, и омогућило мујезинима да позивају на молитву, прво је дограђен један мањи минарет, који је потом замењен већим, стабилнијим. Касније су додата још три минарета, па је тако Аја Софија добила изглед који и данас имама.

Чедомиљ мијатовић, Министар, ловац на благо и творац Креманског пророчанства


Чедомиљ Мијатовић једна је од најзначајнијих фигура у историји Србије 19. века: шест пута је био министар финансија и три пута министар иностраних послова, председник Српске краљевске академије, несуђени патријарх - 1914. одбио је предлог краља Петра да седне на трон Светог Саве, увео је у Србију динар и метарски систем... и био је велики фантаста. У своје време трагао је за благом цара Душана, редовно је посећивао сеансе призивања духова и с Пером Тодоровићем измислио је и „у четири руке” написао „Креманско пророчанство”, књигу која и данас слуђује Србе.

Да ли је Курбан бајрам назван српским празником, погледајте ОВДЕ.

Извор: Курир

Бонус видео

Да ли нас пандемија отуђује од Бога и људи? Владимир Димитријевић

Kњигу “Смак Света” Драгоша Калајића можете поручити на линку ОВДЕ.

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube