Уколико УОС жели да има неке резултате на председничким изборима, морала би до краја године да представи свог председничког кандидата, али не и да чека да се створе бољи медијски и изборни услови, јер тешко је веровати да ће режим дозволити неке промене у том смеру.
– Не мислим да ће режим „дозволити“ боље медијске и изборне услове, него мислим да ће на то бити принуђен што политичким притиском, што економском кризом која је пред нама. Зато треба одлучно инсистирати на скупу конзистентни непрестано подсећати и домаћу и страну јавност да стање није нормално, нити регуларно. Мислим да Вучић неће смети себи дозволити луксуз још једних избора без опозиције.
Како ће УОС задобити, односно вратити поверење грађана, када је добар део лидера тог удружења већ довољно анатемисан?
– То је тачно. Али то је, поред осталог, и цена политичке изложености и бивања у првим редовима борбе против једног оваквог режима. Но и то је само још разлог више за удруживање. Јер само удружено и солидарно можемо се како-тако супротставити кампањи блаћења, лажи и демонизације којој је изложен свако ко се уздигне или засмета. Искрено, бивало је периода када су опозициони прваци, по принципу „ух, добро је… није мене“, с олакшањем, па чак и злурадошћу гледали док им режимски медији черече колеге. Али то је рачун без крчмара и врло краткорочна калкулација. Јер, чим тамо заврше посао, или чим се мало уздигнете, истакнете или замерите одмах прелазе на вас – па се онда други радују вашој невољи.
Због чега сте сада одлучили да будете део Удружене опозиције, а нисте били део СЗС? Зашто вам је тај концепт ближи?
– СЗС је пробио лед у смислу опозиционог удруживања у „СНС Србији“ и мислим да треба учити на његовом примеру, и у смислу добрих и лоших страна. Треба нам јединство у наступу и фокусу према ауторитарном режиму Александра Вучића, али и већа слобода самосталног наступа, да се не би створио утисак лажног и неискреног јединства, или чак уникације реално постојећег плурализма опозиционих гласова. И мислим да би Удружена опозиција Србије могла да донесе тј. обезбеди ту врсту равнотеже, које у СЗС није било. Али немам илузије да ће бити све глатко и слатко.
У сваком случају, напади са којима је ово удруживање дочекано са свих страна, како режимских, тако и неких номинално опозиционих, мени су доказ да је реч о исправном путу (на којем ће, наравно бити много препрека и искушења). Али немам никакве дилеме да је удружени наступ опозиције (целе, или бар њеног већинског дела) оно што страшно брине, нервира и плаши Александра Вучића и зато свих ових година све чини да до тог удруживања не дође. А ако дође, онда чини све да га што пре разбије и компромитује – или лансира неке своје, наводно, „идеолошки чистије“ савезе.
Зар није у старту погрешна одлука да у УОС-у нема места за оне странке и покрете који су учествовали на изборима, а никада нису сарађивали са Вучићевим режимом? Искључивост никада није дала резултате.
– Искрено говорећи, већ само учешће на „изборима“ какви су били ови јунски, нека је врста сарадње са режимом. Но, слажем се то да искључивост није добра. И лично сам за што шире удруживање. Али, исто тако, нема смисла ни да одмах на почетку на брод којег чекају тешке буре и искушења свесно укрцавате путнике за које знате да ће га потопити на првом искушењу. Или, ево, да оставимо метафоре: ви имате нпр. људе из Покрета слободна Србија које је пре неколико месеци актуелно руководство ПСГ-а избацило из странке са најстрашнијим оптужбама да „шурују са Вучићем“ („узели паре“) и да „хоће да иду на изборе“. И ја сада треба од тих људи да тражим да се они сагласе да тај исти ПСГ, са истим тим руководством, постане члан Удружене опозиције Србије?!
Да ли ће то удружење имати бар неко формално руководство, како ће се одлучивати или ће сви бити слободни стрелци?
– Чак ни СЗС, који је био чвршћа и хомогенија организација није имао никакво руководство, већ само технички председавајућег који се ротирао на месец дана. „Руководство“ су сви оснивачи. Одлучиваће се консензусом, с тим да постоји и могућност „без-ветног“ противљења, односно „конструктивне узржаности“ до једне трећине присутних.
Недавно вам је истекао мандат Скупштини Србије, и из садашње перспективе чини ли вам се да је опозиција бојкотом избора пропустила шансу да промени нешто, будући дасмо добили готово једнопартијски парламент, у коме се сви грабе да буду део власти?
– Одлуку о бојкоту сам донео после дужег размишљања о последицама и нисам се ни за тренутак покајао. И у оном прошлом сазиву сам се често осећао „као прасе у Техерану“. Али сам веровао да ипак има неког смисла, поставио сам нека важна питања и у лице Брнабићки и Вучићу саопштио неке ствари и истине. Али у овом би ме било искрено блам. Уосталом, све оно што се догађало пре, током и након овог јунског гласања (не бих то назвао „изборима“) само је потврдило исправност одлуке о бојкоту – ма колико и она сама била ризична и потенцијално деструктивна. За излазак на ове изборе напросто није било ни здравственог ни политичког оправдања. И сви који су, било из интереса или из наивности, на њих изашли неславно су пропали и избламирали се. Друга је ствар то што су можда неки у вези са бојкотом имали нереална очекивања, да ће он покренути некакву лавину, револуцију и слично.
С друге стране, јурећи фамозних „50 одсто“ излазности, Вучић се мало преиграо и потопио практично све који би му могли послужити за скупштинску симулацију „плурализма и демократичности“. Тако да сада има проблем на више страна. Фикуси су љути и незадовољни, а по европским медијским и политичким круговима су све гласније критике на рачун његове ауторитарности и парламента без опозиције.
Опозицији је сада уместо скупштинског хола остављена само могућност да се појави на платоу испред скупштине Србије и то ако је мирна и учтива.
– Рекох већ, ови избори су били Рубикон и својеврсно политичко чистилиште. Они који су, упркос свему, на њих изашли – подавили су се. А они који су изборе бојкотовали тек ће морати да докажу исправност своје одлуке, односно да покажу да умеју да пливају и да се боре у неповољним и ванпарламентарним околностима.
Да ли је режиму коначно успело да потпуно обесмисли парламент?
– Јесте. У то више нема никакве сумње. И не само парламент него практично све институције, од владе и државне управе до правосуђа. Ипак, мислим да ни једна институција није тако темељно и тако транспарентно обесмиљена и уништена попут скупштине. На страну што ни део опозиционе јавности и странака често није имао довољно слуха ни свести о значају те институције. Надам се да ће сада, кад смо добили скупштину без опозиције (као и опозицију без скупштине) сви мало боље схватити зашто то није добро ни за кога и зашто нам је скупштина потребна. И зашто у вишемиленијумској политичкој историји још није пронађен бољи (или мање лош) облик владавине од парламентарне демократије. Разуме се, не у овом нашем, актуелном, карикатуралном облику.
Упркос двотрећинској већини СНС руководство парламента још није изабрано.
– Вучић тим бесмисленим одуговлачењем, с једне стране, мало „купује време“ и мучи коалиционе партнере и потенцијалне кандидате из својих редова. Мислим да ужива у томе да их држи у неизвесности и гледа како се међусобно боре и утркују у манифестацијама верности и лојалности. Али има и један други, потенцијално још малигнији разлог. Вучић напросто обожава да све држи у нерешеном, ванредном и ве-де стању. Па и стога продужава овај интеррегнум, индиректно показујући да му, односно Србији никаква друга институција поред њега није ни потребна.
Каквог премијера можемо очекивати и да ли је „доручак на трави у Јајинцима“ порука да ће премијерка бити иста?
– И пре јајиначког „доручка на трави“ било је јасно да Ана Брнабић до даљег остаје ту где јесте (опет намерно избегавам да употребим реч „премијер“ или „председник владе“). Препоручила се за то и истакла својом бескрајном послушношћу „шефу“ и ароганцијом према критикама и опозицији.
Сутра се обележава страдање српске деце на Бистрици! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Данас
