Присећајући се Гадафијевих говора током напада НАТО-а који га је срушио 2011. године, многи Либијци сматрају да их проклиње, не само он, већ и иконични шатор - уништен од бесне руље - након што је стајао у његовом седишту током своје 42-годишње владавине. Уместо да га сачувају као сувенир, цео спој је сравњен након што је шатор опљачкан.
Либија данас нема никакву стварну реч у својој будућности, а камоли да одлучује о фундаменталним питањима као што је њено нафтно богатство и како се користи. О рутинској ревизији рачуна своје Централне банке одлучују стране власти.
Пошто је прошлогодишња кампања генерала Хафтара за одузимање Триполија из ГНА пропала, они који позивају на пуцањ у овом рату су Руси, Турци, Египћани и Катарци у мањем обиму. Чак је и мисија Уједињених нација у тој земљи намеравала да олакша дијалог међу Либијцима, међутим, све се више удаљава од када је њен шеф Гасан Салами поднео оставку прошлог марта.
Чак и политичке иницијативе за постизање неке врсте решења прогресивно дају стране силе, са условима створеним да служе њиховим сопственим интересима. У последњих месец дана или на тај начин, турски званичници, укључујући председника, преузели су улогу портпарола са скраћеним радним временом у различитим капацитетима, у име ГНА (Влада формирана од стране либијске власти и УН) у Триполију. ГНА је стекла предност у последњем кругу насиља, захваљујући хиљадама сиријских плаћеника које је Анкара довела у сукоб. Анкара је такође пружила војну експертизу и опрему за помоћ поразима снага ЛНА.
На супротној страни, који подржавају Хафтара, налазе се руски плаћеници са борбеним авионима и ракетним системима. То може да пружи само руска држава, иако Москва негира било какву умешаност у крвави сукоб.
Сада, када се Либијска војска повукла у регион Сирте близу подручја богате нафтом, Турци виде велику награду - нафту - али још не могу да је достигну. Оно што они предлажу је да Хафтар и његове снаге напусте то подручје како би Анкара и њен пуномоћник, ГНА, могли да преузму контролу над нафтним новцем који им очајнички требају.
Али вероватно је да Хафтар неће напустити регион, који се протеже од Сирте на северу до оазе Јуфра, дубоке око 300 километара у пустињи. Али опет, Хафтар више није господар властите судбине. Његове присталице: Москва, Каиро и Абу Даби су ти који заиста имају последњу реч и тренутно покушавају да постигну неки компромис. Када се то догоди, Хафтар ће имати само један избор - прихватити све што је предложено, или наставити самостално.
То значи да чак и ако он одбаци оно што производи преговори Москва-Анкара, други попут Абу Дабија још нису спремни одустати од њега у недостатку веродостојне алтернативе.
Да ли је Гадафи имао право да предвиди судбину своје нације? Догађаји након његовог убиства су изразит подсетник да је он заиста и имао право. Поред тога, многи се сећају његових напомена пре самита Арапске лиге у Дамаску 2008.
Критикујући недостатак акција Арапа после вешања Садама Хусеина у Ираку две године раније, Гадафи је рекао својим колегама да: "Њихов ред [срушити и обесити] могао би да дође једног дана и да се догоди било коме од вас... Америка би могла пристати да нас једног дана обеси."
У ствари, Гадафи је предвидео своју смрт годинама раније. У краткој причи под насловом „Бег у пакао“ описао је како се плаши „тиранских“ маса након што се побуне.
Војни хеликоптер погођен у Вирџинији, алармирани највиши органи Више о томе ОВДЕ.
Извор: Ало
