02-08-2020 18:53 Србија Хроника

Прогнани Крајишници поздравили су најаву председника Србије Александра Вучића да се у Рачи, на граници између Србије и Републике Српске, изгради спомен-парк који ће упозоравати на епилог војно-полицијске акције „Олуја“ из 1995. године.

Хрватска војска (Фото: morh.hr)

Док Хрватска већ 25 година слави протеривање Срба из тадашње Републике Српске Крајине и злочине које су њене снаге починиле, жртве тог погрома све ове године тугују, присећајући се својих жртава, али и уништених домова.

Последица акције „Олуја“ је протеривање најмање 250.000 Срба, а Вучић је обећао да ће Србија у највећем делу финансирати спомен-парк са 95 одсто средстава, док ће Република Српска платити остатак.

Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, каже да је добро што ће спомен-обележје жртвама „Олује“ бити изграђено баш на Рачи.

– Мост на Рачи значио је спас за већину нас Крајишнике, а реч је о више од 200.000 људи. Остали, њих око 30.000, остали су да живе у Републици Српској. Трагедија је што је велики број Крајишника на крају бољу будућност пронашао на просторима од Америке до Аустралије. Спомен-обележје биће трајни подсетник и опомињаће да се никада не заборави највећи егзодус једног народа после Другог светског рата – каже Будимир, истичући да је током и после „Олује“ убијено више од 2.600 људи, махом цивила.

– Напад је почео још пре свитања тог кобног 4. августа 1995. године, а хрватска војска почела је да улази у напуштене градове и села већ 5. августа и наредних дана и месеци починила многе злочине, углавном над старим и немоћним људима. Нажалост, ни наша очекивања од Хашког трибунала нису испуњена. Виновници ових злочина остали су некажњени – упозорава генерални секретар Удружења Срба из Хрватске.

И најутицајнији Крајишник у егзилу, председник Веритаса Саво Штрбац, сматра да је подизање спомен-обележја одлична идеја зато што Рача за већину избеглих Срба из Хрватске има посебно значење.

– Сви ми који смо бежали стотине километара имали смо једини циљ, а то је да се докопамо сигурности. За већину је то био мост на Рачи који је водио у Србију. Најбоље би било кад би се тај простор претворио у Меморијални центар. У њему не би било само одговарајућих споменика који ће сведочити о нашем страдању, већ да то буде комплекс у којем ће се на једном месту сабрати сва документа о страдању људи током акције „Олуја“: књига, научних радова, али и новинских чланака, веома вредне видео документације са више од 5.000 филмова који сведоче о нашој голготи. Такође, то би морало да буде место на коме ће се одржавати и међународне конференције и округли столови на тему највећег етничког чишћења у срцу Европе после Другог светског рата – предлаже Штрбац и подсећа да је и за прогнане Крајишнике веома важно да добију јединствено место на коме ће се окупљати оног дана када су били принуђени да напусте своје домове.

– До сада је било више тих локација. Последњих година велики број Крајишника се окупља у Банстолу, у цркви Благе Марије. Нека то постане духовни центар окупљања Крајишника, док ће онај у Рачи представљати део Меморијала о страдању Срба у 20. веку – закључује Штрбац.

Црква на Петровој цести

Уз помоћ Србије, на Петровачкој цести, уз Спомен крст који је поставио Веритас, ниче и црква. Међутим, застрашујући хрватски злочин, почињен 7. августа 1995. на том месту, и даље чека епилог.

– У неколико авионских напада на колону изгнаника на Петровачкој цести је погинуло десеторо цивила, од чега четворо деце. Овај процес се већ годинама налази у Тужилаштву БиХ. Сваке године пред „Олују“ пошаљем им допис да питам докле су стигли и увек добијам истоветан одговор: „Истрага је у току, и то је један од приоритета у раду.“ Босанци наводно чекају од Хрвата имена пилота који су починили овај злочин, мада су свесни да их Хрвати никада неће доставити иако сви знају ко су актери – каже Саво Штрбац.

Протерали Србе, добили зверињак

Милојко Будимир истиче да прави циљ „Олује“ није било само протеривање Срба са њихових огњишта, већ да се они никада не врате.

– Због тога је после „Олује“ систематски све уништавано. У мом крају, на личкој прузи, на релацији између Грачаца и Книна, порушене су све железничке станице. Овуда више не саобраћају локални возови. Прође само неки брзи или теретни јер и да се направи станица, нема више никог ко би ту улазио. Али, оно што су Хрвати наменили Србима веома брзо им се вратило као бумеранг. После прогона Срба дошло је до одласке Хрвата. Од мог краја је направљен празан простор, који настањују само дивље звери. Слично је и у другим местима где су Срби некада чинили већину – подсећа Будимир.

Жестока борба на свим фронтовима за очување културног наслеђа на КиМ! Више о томе ОВДЕ!