Био је председник Председништва Социјалистичке Републике (СР) Црне Горе од 17. марта 1989. до 23. децембра 1990. и вршилац дужности председника Председништва СФРЈ од 6. децембра 1991. до 15. јуна 1992. године, када је функција укинута.
Некадашњи потпредседник Председништва СФРЈ (1992) и кандидат за председника Црне Горе (1993), након референдума за независност Црне Горе, потпуно се повукао из политичког живота и наставио да се бави искључиво професорским позивом. Интервјуе је од тада давао изузетно ретко.
Свакако један од запаженијих, био је интервју за Печат из 2010, који је дао поводом изласка његове књиге, „Истина о разбијању Југославије“.
У њој су описане бројне чињеница које се односе на трагичне догађаје почетком деведесетих година на Балкану.
О томе, да ли је распад СФРЈ био неминован, рекао је тада следеће:
- Ви говорите о распаду, а ја сам у мојој књизи користио реч разбијање Југославије. Када се нешто распада од тога не остаје ништа, а када се нешто разбије остану комади, у конкретном случају представљени са шест самосталних и међународно признатих држава. Данас сам уверен више него пре 19 година да Југославији није било спаса, ако се узму у обзир односи између република и њихових руководстава и набујале сепаратистичке тенденције, посебно у Словенији и Хрватској. Само, те тенденције нису изникле преко ноћи. И тада сам тврдио да је главни кривац моја партија, којој сам припадао од 17-те године до њеног нестанка. Југославију су створиле велике силе после Првог свјетског рата. Оне су је и разбиле, али не би успеле у томе да нису нашле помагаче унутар саме Југославије.
Под којим околностима би све републике бивше Југославије пристале да остану у заједничкој држави?
- Ако би занемарили утицај спољног фактора, што је готово немогуће, опстанак свих република у саставу Југославије 1991. године био је могућ једино увођењем војне управе. Последња прилика за то била је позната тродневна мартовска седница Председништва СФРЈ, на којој није усвојен предлог Генералштаба ЈНА за увођење ванредног стања у земљи. Тада је дошло до блокаде у раду Председништва, јер су од осам чланова, четворица били „за“, а четворица „против“. Војна управа би, могуће, спречила избијање крвавог грађанског рата у Хрватској и у Босни и Херцеговини до кога је дошло касније. У Грчкој је војна хунта у једном тренутку преузела власт и задржала је седам година па су после стишаних тензија ту власт преузеле политичке партије. Мислим да војна управа не би угушила сепаратистичке тенденције у Словенији, Хрватској и на Косову и Метохији, али би био избегнут грађански рат.
Данас је мање-више познато да су многе унутрашње прилике, али и спољни фактори утицали да на овим просторима најпре дође до распада државе, а потом и до грађанског рата. Ко је по Вашем мишљењу најодговорнији за крвави расплет догађаја деведесетих година прошлог века?
- Одговор на ово питање дали су касније сами, најодговорнији актери крвавог расплета југословенске драме деведесетих година прошлог века др Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић и Стјепан Месић.
Туђман је 1991. године био предсједник републике Хрватске и председник владајуће Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Он је 24. маја 1992. године, на Тргу бана Јелачића, пред масом грађана, окупљених поводом његовог избора за председника Хрватске, дословно казао: „…Рата не би било да га Хрватска није желела. Али ми смо проценили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили политику преговора, а иза тих преговора смо формирали своје оружане јединице. Да нисмо тако урадили, не бисмо дошли до циља. Значи, рат је било могуће избећи, само да смо ми одустали од наших циљева, тј. од самосталности наше државе…“.
Алија Изетбеговић је тада био председник Председништва Босне и Херцеговине и председник владајуће Странке демократске акције (СДА). Када су његове присталице на предизборним скуповима 1990. године тражиле самосталну и суверену Босну, он им је одговарао „…Волио бих и ја суверену Босну, али то не можемо постићи без рата…“, а годину дана касније одбио је тзв. Историјски споразум Срба и Муслимана, који је био постигао са Милошевићем угледни босански интелектуалац Адил Зулфикарпасић. Тада је Изетбеговић изјавио да ће жртвовати мир ради самосталне и суверене Босне.
Стјепан Месић је 1991. године био председник Председништва СФРЈ. Пре избора на ту функцију изјавио је да ће бити последњи председник Председништва СФРЈ, а почетком децембра исте године у хрватском Сабору изјавио је да Југославије више нема и да је испунио свој задатак. Као председник Председништва, које је било колективни шеф Државе и Врховна команда оружаних снага, противуставно и незаконито је посећивао престонице Западних земаља, настојећи да их придобије за признавање независне Хрватске, призивао је увођење санкција Југославији и оптуживао Југословенску народну армију да користи бојне отрове против хрватског народа. Верујем да је ово случај незабележен у историји држава и народа. У својој књизи „Како је срушена Југославија“, Месић пише да је био предвидио наслов за књигу „Како сам срушио Југославију“, али му је Геншер, министар иностраних послова Немачке казао да то не би било добро примљено у Европи па је први наслов књиге био „Како смо срушили Југославију“, да би у поновљеном издању коначан наслов гласио „Како је срушена Југославија“.
Од иностраних фактора, пресудну улогу имала је Европска заједница, првенствено Немачка, а крајем 1991. године и САД. Приликом избора Месића за председника Председништва СФРЈ, европска „тројка“ преузела је чврсту обавезу да не дозволи Словенији и Хрватској да блокирају савезне институције, али ту обавезу није испунила.
У којој мери је урушавање Русије 1991. године утицало на догађаје на Балкану? Да је Русија којим случајем била снажнија, да ли би се распарчавање СФРЈ одвијало на неки други начин, у сваком случају повољнији по Србију?
-Да је Русија 1991. године била снажнија, не би дошло до распарчавања СФРЈ. Међутим, разбијањем СССР-а дошло је до дебаланса снага на међународној сцени. Русија је пролазила кроз тешке тренутке свога битисања. Сједињене Америчке Државе, заокупљене крупним проблемима на Блиском и Средњем Истоку, препустиле су Европској Заједници да се бави Југославијом, а Немачка, која је рушењем Берлинског зида преко ноћи постала прворазредна европска сила, искористила је тренутак и уместо да делује у правцу мирног решавања проблема, подстакла је и подржала сепаратистичке снаге у Словенији и Хрватској и својим одлукама убрзала избијање грађанског рата на овим територијама. Зато сам и тада и касније у Трибуналу тврдио да Француска и Енглеска у тим данима нису биле земље Де Гола и Черчила, него земље Петена и Чемберлена. Сећам се да се у току тродневне неизвесности око судбине Горбачова 1991. Стјепан Месић није појављивао у Предсједништву СФРЈ, да би након тога, на првом нашем окупљању у Председништву, задовољан понашањем Јељцина, заједљиво коментарисао моје понашање у тим данима.
Како објашњавате чињеницу да је Слободан Милошевић испоручен Хашком Трибуналу управо на Видовдан?
- Генијални Владика Раде написао је: „…Да, витеза сустопице трагически конац прати; твојој глави би суђено за венац се свој продати! Тај венац су понели и Лазар и Карађорђе и Слободан. Изгледа да је то постао усуд српског народа да се у свим преломним тренуцима његове историје појави неслога, која га много кошта.
Како оцењујете улогу Слободана Милошевића у дешавањима на просторима бивше Југославије?
- Хашко тужилаштво било је оптужило Слободана Милошевића, не само за отпочињање рата, него и за постојање „удруженог злочиначког подухвата“, за етничко чишћење несрпског становништва и формирање „Велике Србије“, за велики број ратних злочина и непоштовање обичаја рата и за бројне друге преступе који су се десили 1991. и 1992. године на простору Хрватске и Босне и Херцеговине. То ми је дало повода да у току мога сведочења у Трибуналу изјавим да вјерујем да би Хашко тужилаштво Милошевића оптужило и за појаву цунамија, да се исти десио пре утамничења Слободана Милошевића. (Цунами, који се пре мога сведочења десио, однео је преко 200 хиљада жртава). Истовремено, казао сам да очекујем да Тужилаштво оптужи Тонија Блера (британског премијера) за сва убиства, силовања и крађе које су се десиле претходне ноћи у Лондону. Наиме, у судском процесу против Слободана Милошевића, непобитно је доказано да није било „Удруженог злочиначког подухвата” нити Плана „Велике Србије“, да није било етничког чишћења несрпског становништва, него да су управо Срби протерани са територије Хрватске у којој је учешће Срба са 12,4% пре рата, сведено на свега 4,2% после рата, да је свака мера Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини била изазвана претходним одлукама хрватских власти у Хрватској и муслиманско-хрватских власти у Босни и Херцеговини, да се радило о самоорганизовању Срба на тим територијама итд. Слободан Милошевић је остао доследан ставу да се тражи пут за мирно решавање југословенске кризе, да се ниједној републици или народу не оспорава право на самоопредељење, укључујући и право на одцепљење, али на уставан начин, да снагом ЈНА не мењамо политичка и државна руководства у републикама, да ЈНА употребимо у циљу физичке заштите угроженог српског народа у Хрватској, да, ако буде неопходно, ЈНА употребимо ради деблокаде 25 хиљада припадника ЈНА и чланова њихових породица, које су блокирале паравојне формације Хрватске у касарнама које су се у мирнодопским условима налазиле на територији Хрватске, и да од Југославије сачувамо онолико колико је то могуће. То је био и став четири члана Председништва СФРЈ, који су се залагали за југословенску опцију.
Слободан Милошевић је био харизматична личност са неспорно најјачим политичким ауторитетом и утицајем. Био је незаобилазни саговорник и главни преговарач са међународним представницима у свим фазама решавања југословенске кризе. У закључењу Дејтонског споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини, Милошевић је представљао српски народ Босне и Херцеговине уз сагласност Синода Српске православне цркве и најодговорнијих представника српског народа БиХ.
Како оцењујете Милошевићеву одбрану пред Трибуналом у Хагу?
- Он се заиста бриљантно бранио. Основни разлог за такав утисак био је у томе што је истина била на његовој страни. Уз то, много му је помогло и то што је по струци и сам био правник и то способан правник и што је добро владао енглеским језиком.
У свом сведочењу на суђењу Милошевићу велику пажњу посветили сте и тероризму упереном против Србије, као и о НАТО бомбардовању. Како гледате на данашње залагање дела званичног Београда на евроатлантске интеграције?
- Лично мислим да би Србија, као и моја Црна Гора требало да се интегришу у Европску Унију, али не по сваку цену. Ако лидери наших земаља не поштују своју државу и свој народ, не могу очекивати да их поштују и уважавају други. Мора се чувати праг личног достојанства. Ко то изгуби, други ће млатити са њим као са крпом. Против сам учлањења у НАТО.
На крају, још једно питање – због чега сте се повукли из политичког и јавног живота?
- Када ми је престала функција потпредседника Председништва СФРЈ, 1992. године, Слободан Милошевић ми је нудио место министра одбране у новоформираној држави (СРЈ). Ја сам се тада залагао да он и Момир Булатовић преузму две најодговорније функције у тој новој држави. Обојица су били председници владајућих партија и председници својих република. Углавном са њима су комуницирали међународни представници, а са Председништвом СФРЈ, када је била у питању ЈНА. Нова држава је конституисана на климавим темељима, о чему сам нешто претходно и рекао. Очекивао сам да би њих двојица на тим функцијама могли допринети да заживи једна функционална федерација, па сам казао Милошевићу да бих прихватио понуђену функцију, ако он и Булатовић стану на чело СРЈ. У противном, рекао сам, повући ћу се из политике и вратити на Универзитет. Њих двојица су и даље остали у својим републикама, а ја сам се вратио на Универзитет.
Људи у градовима су у заблуди да ће им достављати храну, због короне глад постаје реална претња. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: pecat.co.rs
