Овим аргументом се постојање Бога доказује преко чињенице да постоји свет, односно да уопште ишта постоји. Баш то питање, зашто уопште ишта постоји, највише је интригирало Лајбница. За њега, то је питање од највеће важности, на које морамо дати одговор. Он је дошао до закључка да универзум постоји зато јер га је створио Бог.

Космолошки аргумент постоји у више варијација, као што су Лајбницовски аргумент, Калам космолошки аргумент и Модални космолошки аргумент.      

Калам космолошки аргумент

Зачетник овог аругмента је Јован Филопон који се супротставио Аристотеловом учењу о бесконачности универзума. Касније су аргумент разрадили и исламски филозофи попут ел-Киндија, и касније ел-Газалија.
Свој процват у новије доба, аргумент добија захваљујући Вилијаму Крејгу који је аргумент представио у светлу савремене филозофије.
У основи, аргумент гласи овако:

1. Све што почне да постоји, има узрок свог постојања.
2. Универзум је почео да постоји.
3. Универзум има узрок свог постојања.

Премиса 1

Прва премиса се састоји од принципа каузалности (ништа не може створити нешто) и готово је немогуће замислити некога ко може рећи да је она нетачна. У супротном, могли бисмо се питати зашто ствари константно не настају ни из чега.

Премиса 2

Стварна дебата је у овој премиси. Ел Газали је тврдио да ако универзум није настао, то значи да имамо бесконачан број претходних тренутака до данашњег дана, а то би било немогуће. Овде је неопходно направити и разлику између потенцијалних претходних догађаја и стварних претходних догађаја.

Потенцијална бесконачност је нешто што може постојати тек као идеја. Примера ради, можемо у недоглед ићи бројевима у минус, или бесконачно у плус. Међутим, никада нећемо доћи до „бесконачног” броја (као што можемо доћи на пример до -20, или 150), односно краја томе низу. Са друге стране, имамо један конкретан тренутак у садашњости који на једној страни тог низа представља крај.
Рецимо да замислимо да бројимо из бесконачног минуса до садашњег тренутка, односно нуле. Сваки пут када бисмо избројали неки број, па макар он био и -2, увек бисмо имали бесконачно инстанци -1 које бисмо морали пребројати да бисмо стигли до нуле!
Чак и да замислимо да смо некако дошли до нуле, морамо одговорити зашто смо дошли до ње баш сада? Зашто нисмо 10 минута, или 3 године раније, или касније?

Ова премиса има своје утемељење и у науци. Данас је општеприхваћена теорија настанка свемира која се назива Велики прасак.
Први који је дошао на идеју о овој теорији, био је Жорж Леметр, белгијски свештеник који се са теологије „пребацио” на космологију, а који је студирао на Харварду, потом докторирао на МИТ-у. Године 1930. схватио је да се свемир шири, те да је некада био само једна „тачка”, коју је назвао „исконски атом“.                      

Лајбницов космолошки аргумент

Нешто другачију формулацију срећемо код Лајбница:
1. Све што постоји има објашњење свог постојања.
2. Ако универзум има објашњење свог постојања, то објашњење је Бог.
3. Универзум постоји.

Премиса 1

„Као из топа”, критичари ће рећи да то значи да и Бог мора имати објашњење свог постојања. „Ко је створио Бога?” – звучи као питање које се намеће, али је ова примедба лоша. Бог јесте највеће замисливо биће које је нестворено. Да је Бог створен, не би био Бог, већ створење.

Које је онда објашњење Божијег постојања? Лајбниц прави разлику између нужних и зависних бића. Док прва нужно постоје, друга имају узрок свог постојања. Нужна бића постоје по сопственој природи и за њих је немогуће да не постоје. Многи математичари сматрају да су бројеви пример апстрактних објеката који нужно постоје у било којем могућем свету. Насупрот томе, за зависна бића то не важи. На пример, ви и ја смо могли да не постојимо.

Дакле, овде се не ради о томе да за Бога не важи ова премиса, већ да је Бог нужно биће које вечно постоји, док се исто не може рећи за универзум.

Премиса 2

Ово је премиса са којом ће се сви сложити. И атеиста ће рећи да, ако универзум има узрок, да то мора бити нешто што је изван универзума, а то може бити само биће као што је Бог. Јер такво биће мора бити изван простора, времена и материје. Једино што још можемо таквим замислити, био би неки апстрактни објекат, међутим апсктрактни објекти немају ум и не могу стварати.

Може ли се ипак рећи да је универзум вечан и да постоји, као Бог, из нужности сопствене природе и да нема екстерни узрок свог постојања? Ово се чини као једина могућа алтернатива. Међутим, проблеми са овом алтернативом су бројни.

Знамо за сва небеска тела да су могла да не постоје. Ако је свет настао у Великом праску, оваква небеска тела и све што посматрамо око себе је пука случајност. Ту можемо отићи корак даље – шта ако је материја вечна? Можемо ли тврдити да је материја сама по себи вечна и да само мења своје облике?

Ово није нешто што има подршку у савременој науци. Материја се састоји од субатомских честица које сачињавају сав свемир. Другим речима, неки предмет је само одређена формација колекције тих честица. Ако бисмо имали потпуно други сет честица, имали бисмо и потпуно другачији свемир. Стога, свемир не постоји нужно у свим могућим световима.

Закључак из ових премиса које чине космолошки аргумент јесте да је Бог објашњење за постојање универзума и да је његов екстерни узрочник.

Извор: Promisao.com