Пише: Ростислав Ишћенко
Као што сам и раније писао, током пучева побеђује она страна која ухвати и успе да одржи иницијативу. Лукашенко је имао иницијативу у првих три дана, а затим ју је предао побуњеницима, покушавајући не баш највештије да маневрише ситуацијом.
Прво је говорио да ће нових избора бити само уколико га убију, да би затим рекао да ће у случају усвајања новог устава бити одржани избори на свим нивоима власти. Саопштио је да се Путин с њим у свему сложио, али сам Путин није ништа рекао о телефонском разговору са Лукашенком. То нам казује да је са високим степеном вероватноће могуће закључити да је белоруском председнику било предложено исто што му је Путин поручио и након победе на изборима – оштро убрзање интеграционих процеса унутар свих постојећих формата, што би Русији дало повод и законски основ за активну али меку интервенцију у Белорусији.
Иако раднички синдикати – како је званично речено – већински не подржавају организаторе штрајка, начин на који је Лукашенко организовао свој скуп пружио је штрајкачима информациону предност. Они су постављали питања и добијали одговоре, а за то време хиљаде потенцијалних лојалних радника фактички нису имали своје представнике. Лукашенков митинг у Минску очигледно је бројчано био мањи од опозиционог. Председник је имао среће само у томе што опозиција такође није успела да окупи више од 10-15 хиљада људи. Међутим да би тврдили како је на њихов митинг дошло 60 до 200 хиљада људи (какав распон бројева!), мајдановци су чисто ради поређења морали да кажу како је на Лукашенковом митингу било између 50 и 100 хиљада људи.
Опозициони неуспех
Понедељак је показао да власт не контролише умове и срца Белоруса, али да их још увек не контролише ни опозиција. Већина становништва пасивно ишчекује исход борбе.
У тој ситуацији инострани спонзори мајдана сасвим разумљиво су одлучили да подигну улоге, и НЕКСТА је позвала опозицију на ноћна (између 18 и 20 часова) окупљања. Мајдан је требало да има конфронтациони карактер. Нарочито је било важно покушати да се издејствује пуштање затвореника из притвора, укључујући и бивше неуспешне председничке кандидате. Пала је одлука да се крене и на државне институције. Да је опозиција покушала да их заузме, Лукашенко би био принуђен да реагује у реалном времену, односно да у лету мења тактику.
Да ли допустити интервентној полицији (ОМОН) да делује жестоко? У том случају би опозиција оптужила режим за зверско реаговање и истакла да је нарушио сопствено обећање да неће растеривати мирне демонстранте. Па нека власт после доказује да митинг није био миран…
Да ли безбедносним снагама дати команду да пасивно штите објекте, спречавајући гомилу да провали унутра, али без грубих реакција? У том случају опозиција би добила жељену слику: полиција која безвољно посматра како је „гневни народ“ гађа прекрасним Молотовљевим коктелима.
У оба случаја опозиција би могла рачунати на лагани пораст свог протестног потенцијала пошто би почели да им се прикључују они који су гласали против Лукашенка али до тог тренутка нису изашли на улице. По званичним цифрама, 10 одсто гласова које је освојила Тихановска значи да је за њу гласало око 600.000 људи. На то треба додати и 10 одсто гласова који су добили остали кандидати, плус они који су гласали за опцију „против свих” (протестна листа која је наступала против свих кандидата је освојила око четири одсто гласова; прим. прев). Дакле, чак и по верзији власти за сада нису изашле на улице десетине хиљада људи који су гласали за опозицију.
С обзиром на то да опозиција тврди да је победила на изборима (у том случају је за њу морало гласати чак три милиона људи, можда и четири), данашња улична подршка мајдану износи између један одсто (према верзији опозиције за Тихановску је гласало 56-80 одсто бирача) и 5-6 одсто (према верзији власти, за њу је гласало 10 одсто бирача). Било како било, опозиција има потенцијал да повећа број активних учесника протеста, који обично износи око 10 одсто људи у односу на број оних који пружају пасивну подршку. Њен задатак је да те људе мобилише и изведе на улицу.
Све у свему, понедељак је у Минску прошао спокојно. Опозиција није успела да испуни задатак који су јој поставили страни покровитељи. Можемо претпоставити да је еуфорија спласнула кад се испоставило да митинзи 16. и 17. августа нису озбиљније уздрмали Лукашенка (људи некад морају и да одморе).
То је био први пут да је опозиција, у условима постојања услова за наставак и ширење својих акција, просто стала. Будући да се – као што сам много пута говорио и писао – мајдани припремају тако да учесници месецима унапред бивају упознати са тактиком и стратегијом будућих протеста, било би глупо претпоставити да је опозиција, одуставши од намере да докрајчи Лукашенка, направила нечувену грешку. Штавише, као што сам већ истакао, западни покровитељи активно су гурали мајдан ка даљој офанзиви. Очигледно да је опозиција била приморана да предахне (што у ноћним условима није тако уочљиво), реогранизује своје редове и припреми нову офанзиву. За успешан наставак вршења притиска на власт она просто није имала довољно резерви.
Лукашенкова шанса
Лукашенку се тако отворила шанса да припремљени мајдански блицкриг претвори у дуготрајну борбу. У том случају тактика за коју се определила опозиција, са акцентом на милитантним демонстрантима – укључујући и оне увезене из иностранства – који су напустили базу у главном граду и своје активне маневарске акције проширили на целу Белорусију, почеће да ради против ње. Покретљиви тимови обучених бораца добри су за развлачење полицијских снага, али апсолутно неприкладни за изградњу протеста. Обичне „људе са добрим лицима“ је лакше привући у дуготрајне стационарне кампове, где навраћају у слободно време и одлазе кад дође време за одлазак на посао.
Исто тако, најављени штрајкови захтевају допуну са улице. Мајданске групе у предузећима које остану без спољне подршке пре или касније ће утихнути. Њихове акције су рачунале на фактор брзине у изградњи протеста. Слично томе, без драматичног повећања бројности уличних протеста неће доћи до серије „отказа у знак протеста” од стране новинара и дипломата, нити до „протестних писама интелектуалаца“ и томе сличног. Они могу дати подстицај масовном преласку грађана на страну мајдана само у ситуацији када протест расте а власт нема времена да одговори на избијања нових жаришта.
Очигледно је да је опозиција закаснила у мобилизацији протестног потенцијала и да није успела да достигне довољан број протестних скупова до тренутка критичног прелома. Али то не значи да је већ одустала. Прво, сада, као и код Хитлера након битке код Смоленска, њени редови се пресабирају и припремају за други талас блицкрига. Биће то покушај да се победи у повратном удеру, у чему је Хитлер замало успео – немачки тенкови заустављени су на 30 километара од тадашње Москве (што се тиче тренутних градских граница, скоро цела Нова Москва је била окупирана).
Друго, не знамо да ли се белоруски мајдан припремао само за блицкриг, или је имао резервни план у случају продуженог рата са „режимом“. Ако је постојао резервни план, опозиција ће сада просто променити тактику. Ако није, они ће или покушати да доврше блицкриг (у том случају ћемо видети нову фазу њихове активности), или да се реорганизују у ходу (што је мало вероватно да ће успети, највероватније би се то скончало расцепом на низ грчевитих, лоше кооридинисаних акција).
Како год, Лукашенко има шансу. Сада треба да преузме иницијативу. С обзиром да је опозиција привремено предала улице, треба искористити време да се прочисте редови. Написао сам да ће Макејеве дипломате бити први званичници који ће издати Лукашенка. Макеј је тај који је држи монопол у министарству спољних послова већ осам година. Он је тај који је одговоран за његов састав, морал и лојалност амбасадора и других запослених. Ако га, након свега што се десило, Лукашенко не отпусти, то ће значити да намерава да одржава западни вектор своје спољне политике по сваку цену, и тада му ништа неће помоћи.
Такође се мора позабавити издајом међу новинарима, интелектуалцима и директорима који су помогли у организовању штрајкова. У идеалном сценарију јавности би требало показати покајничка обраћања ових провокатора, како би се раскринкала технологија стварања привида „масовног протеста“. Пошто је улица отишла у други план, потребно је успоставити потпуну контролу над обавештајним апаратом и инфромационим простором. Ако све ово успе да се уради пре наредног таласа уличних протеста, други талас мајданског блицкрига ће бити много мање неочекиван и страшан од првог. Ако се време буде губило на „састанке о питању Устава“, друге шансе [за Лукашенка] можда неће бити.
Израелски авиони извели страховит осветнички напад! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Нови Стандард
