Најновије

ВИДАКОВИЋ: Јесам, лајао сам против врховног газде!

“То шта се дешавало је толико безвезно по мени, да вероватно неће ни стићи до суда. Тако ми бар кажу адвокати. Они који ме знају су углавном били у том фазону да ми је спаковано, јер знају да ја не могу да будем дилер. То је само гомила будалаштина и малтретирања. каже Бане Видаковић.

Бане Видаковић (Фото: Јутјуб)

- Звали су ме пријатељи кад се ово све издешавало и рекли - па шта се чудиш? Јеси подржао протесте, јеси подржао клинце? Јеси лајао против градске власти? Јеси лајао против врховног газде? Неки моји пријатељи мисле да је то освета оних са врха, али ја мислим да нисам толико важан да би се они мноме бавили. Пре ће бити да су конструисали причу, па пошто им није прошла, одмах су онако осветољубиво одлучили да ме провуку кроз блато. И о том потом видећемо. Нећу ништа да демантујем сада. Има времена”, каже наш прослављени глумац Бранко Бане Видаковић, који је 17. јула ухапшен на Врачару. Према информацијама које су прво пренели таблоиди, Видаковић је ухапшен због наводног поседовања, односно диловања дроге хероин, због чега је касније саслушан у Вишем тужилаштву, а истрага је у току.

И, мада су многи лако поверовали да се Видаковић бави диловањем дроге, с обзиром да је неколико пута јавно признао да исту конзумира, није мало ни оних који верују да му је цела ствар намештена, те да овај глумац за тако нешто никада не би био способан, што и сам објашњава у разговору.

Било како било, овде имамо три чињенице. Једна је да Бане за ово кривично дело још није осуђен, и не зна се хоће ли и бити, друга чињеница јесте да је у неколико наврата причао о својој “дивљој” младости, и трећа, да је некада био део телевизијског формата “Курсаџије”. Због те три ствари (ове прве коју не знамо, и ове друге две), махнито су кренули да се нижу текстови кроз које је цела Видаковићева каријера провучена кроз блато.

Као да су сви заборавили преко 50 осталих филмских и серијских улога од којих је главне тумачио у филмовима: „Црна Марија“, „Шведски аранжман“, „Флерт“, „Секс – државни непријатељ број 1“, „Флешбек“. И као да се одједном нико не сећа „Отворених врата“  или Робије из „Сивог дома“…

„Башта ме је спасила кад су била закључавања и полицијски часови. Онда ми је башта била спасоносна. Изнесем фотељу и медитирам овде по цео дан, да ме уопште не занима да ли је полицијски час или није, само да ли сам набавио довољно цигарета и то је то. И све време сам размишљао како ови јадни људи који немају терасе живе”, почео је Видаковић разговор потпуно непосредно.

Након хапшења “растргли” су вас и таблоиди, али и неки твитераши и „фејсбучари“. Какав је осећај бити осуђен и пре него што вас заиста осуде?

“Знате како, око тог мог ‘назови случаја’ је најсрамотније то што су они који су све и конструисали, из беса што случаја нема, још исте вечери то разделили таблоидима. То што се издешавало је по мене толико безвезно, да вероватно неће ни стићи до суда. Тако ми бар кажу адвокати. Али ваљда зато што нису успели да ‘спакују’ случај, онда је неко одмах већ те вечери из полиције разделио разне информације и дезинформације ‘Куриру’, ‘Информеру’ и осталима. И то није трајало пар дана… То је ‘Пинк’ данима развлачио. Малтретирали су моје комшије. Мени комшиница долази потресена и каже – Ја ћу да их тужим сине, ја то нисам рекла. Ја кажем – ма све океј. Мени је било страшно то малтретирање њих. Ко хијене се окаче ту о капију, и кажем им – па добро, јел није довољно ово што сте већ урадили? Зар морате да долазите и да малтретирате моје комшије? Онда они кажу ‘па знате, мени је реко уредник…’ Па знам, ал дајте онда отказ, немојте да будете у том паклу. Ма мени је то срам, а ово остало све, кажем, неће ни стићи до суда, јер је будалаштина.”

Од свега онога што се писало да вам је пронађено, шта су праве информације?

“Жао ми је, али ја сам тренутно под истрагом и нисам у могућности да о томе причам”.

Вас је ипак подржало доста пријатеља…

“Кад смо тога, мене је једино обрадовало што ме је на тим друштвеним мрежама 90% мојих колега и обичних људи подржало. И било је 10% злурадних, што бих рекао. И наравно оних који ме не знају, а који уживају у таквим стварима. Они који ме знају су углавном били у том фазону да ми је спаковано и углавном ко ме зна, зна да ја не могу да будем дилер.”

Без обзира на спекулације да посла вероватно више никад нећете имати, ми смо чули да ви тренутно и снимате…

“Јесте. Имао сам среће да сам, неколико дана пре него што се то десило, почео да радим серију која се зове ‘Љубавни залогаји’, која је врло слатка једна, зачудо добро написана. Режира је Милорад Милићевић Дебели и он ми је, заједно са још једним сценаристом, писао већину епизода и ми то радимо пуном паром. Скоро сваки дан сам на снимању и то ме спасава, морам да признам, у целој тој лакрдији. Само сам један дан због целе ове ствари изостао са снимања и већ сам се други дан вратио.”

Како је ваша породица поднела целу ову причу?

“Ћерки је то пало мало теже јер је у Холандији, али деца су ми, срећом, велика. Син ми има 33, цурица 28 година. Њој јесте теже јер је тамо, одвојена је и због тога вероватно мало теже подноси, али, ето, шта ћу… Тата јој има такву професију и таква је земља у којој живимо, шта да радимо. Они су научили јадни, ко је тата, и није ово први пут да ме развлаче по блату. Ја сам крив можда што сам био искрен са тим ‘новинарима’. Често сам причао о својој младости да је била дивља. Сећам се да ми је мајка говорила – немој да си толико искрен са њима. Али ја сам рачунао – боље да ја кажем, него да они нешто тамо чачкају па да онда лупетају. Али видите, има их који то злоупотребе.”

Колико вам је то што сте у јавности били отворени и искрени донело невоља у животу и иначе? Да ли се сад кајете због тога?

“Ја у целој тој папазјанији у ствари сматрам да публику не треба да интересује мој приватни живот. Међутим, наравно да је интересује. Зато и постоје ти ријалитији, јер људи воле да завире у туђ тањир и виде да ли глумци имају бубуљице или немају. И то је као неки људски порив, који ја не оправдавам али он постоји. Зато вам кажем, ја сам стално мислио да је боље да ја причам о тим стварима што отвореније. И сад испаде да је искреност у ствари мана, а овамо кад ниси искрен, онда – ево га онај лажов…”

Мислите као – људи „воле“ искреност, па вас због тога касније “накрпе”?

“Да, да, као онда онај грозни глумац неће да даје интервјуе. Па наравно да неће кад се злоупотребе такве ствари. Е сад, не знам шта бих рекао на то да л се кајем ил не… Ја сам просто такав. Мислим, можда би било боље да сам другачији, али и иначе сам такав. Мало не пазим на те неке ствари, али то је зато што увек мислим да људима треба дати шансу да буду нормални, па сад, ако то не искористе него злоупотребе, то је више њихов проблем него мој. А, право да вам кажем, уморан сам од тих фазона ‘пази ово, пази оно, немој, ти си јавна личност и слично’. Шта немој? Морам да кажем оно што мислим. То је нешто што ми је рекао и један искусни, стари политичар – немој да мислиш да, то што немаш амбиције да се бавиш политиком, њих не боли. Ти си јавна личност и нервираш их. Али, ја не могу баш толико да бринем о томе, морам да кажем шта мислим и то је тако.”

Многи текстови који су о вама после хапшења излазили личили су на “сахрану” ваше каријере. Како се због тога осећате?

“Ха-ха-ха. Јесте, видео сам те текстове. Али то се стално ради овде. Ја сам, између осталог, причао о томе да сам имао дивљу младост, зато што сам се заиста дружио са ‘Оргазмом’, ‘ЕКВ-ом’, Соњом Савић која је мени исто била пријатељ из младости и сви су, нажалост, помрли и не могу да се бране. А мени је заиста тужно и срамотно, и трагично да се по наркотицима помињу људи који су задужили овдашњу музику и уметност. Па побогу, Соња је добила две Златне арене у Пули. Знате, Американци не кажу никад ‘црнац који се удавио овердозирајући у својој повраћки’, него кажу – највећи гитариста на свету, Џими Хендрикс. Или највећа џез певачица Џенис Џоплин, не кажу – проститутка која се проституисала. Значи, немојте те људе да помињете по таквим глупостима. То су две сфере. Они су уметности дали велике ствари и задужили је. Као и овај град и земљу, и заиста је тужно да их помињете само по томе.”

Колико се разликује ово време у односу на оно некада? Да ли смо некада као друштво имали више емпатије?

”Немам објашњење, осим тога што је ово сад деградација на свим нивоима.“

Ко је кривац за то? Да ли ми као појединци, друштво, власт?

“Друштво је криво и власт је крива. Свака досадашња власт је крива. Како бих рекао, ми смо заиста преживели свашта последњих 30 година. Превише дуго то траје, а ратови и такве негативне ствари, нажалост не избацују најбоље у људима него најлошије. Није ни чудо, можда би Швеђани били још гори од нас. Ми смо заиста свашта преживели и то јако дуго траје, ево и дан данас. Саблажњавам се што су људи из деведесетих поново на власти. Ја сам ужаснут, али сам немоћан, немамо критичну масу да мењамо то стање. Људе је ухватила депресија и неверица. Код нас се не појављује нико нов, млад. Ми смо гутали сузавац да бисмо као срушили Слобу, а онда су дошли наши и све нам покрали. Тако да ја донекле разумем и данашње клинце који неће пуно да се труде, јер виде да смо ми изгубили 10 врло важних година у својим животима. Уместо да градимо каријере, да стичемо за старост, ми смо то потрошили на улицама, гутајући сузавац, и нисмо ништа урадили. Тако да сам данашње клинце прво осуђивао што су инертни, а онда сам схватио да они само темпирају где да побегну и то је нормално. Они немају времена. Они виде да ће им овде отићи живот на неку ствар која је врло неизвесна. Они су мени убили председника и зауставили ми сваку помисао на промене. Ја сам случајно и приватно познавао Ђинђића и још неке политичаре из деведесетих и знам да је ту било и часних људи, осим ових који су направили проблем после и који су заправо преузели власт после убиства председника. Много је уназађена земља тада, а када рушите нешто, некако се брзо и лако руши, али се врло тешко и дуго гради. Врло ћемо тешко ми вратити било шта, ми смо много отишли уназад, и то ће јако тешко и споро ићи. Ја зато не могу да осуђујем мог сина и његову вереницу…”

Да ли вам је жао нових генерација?

“Мораће тек да се роде ти клинци који ће да буду очишћени од свега, и да реше да се изборе за своју земљу. Нама је отета земља. Међутим, има још један проблем. Ми смо деведесетих имали подршку споља, и сада ова власт има подршку споља, да би завршила шта треба да заврши. И ја то кад кажем, људи ме питају ‘што се бавиш политиком?’ Не бавим се политиком, то су чињенице и ја само не могу да ћутим на те чињенице. Нећу да се бавим политиком, али се политика бави мноме. То је наш свакодневни живот и ја не могу да ћутим на то. Жао ми је што сам јавна личност, па то њих боли, али то је тако. У суштини, ја немам никакву идеју шта може да се деси, док не сазри нека нова генерација. Ја сам против оног – Ја нећу да шетам са овим, али хоћу да шетам са оним, а овог нећу, а овог волим, овог не волим. Али ја хоћу нешто ново што још нисам видео, што ће ми дати неку наду. Људи су овде потпуно намерно утерани у погрешно схватање политике. Није политика уопште да ли се мени свиђа Пера или Жика, него је политика да ли дотични има идеју како да ишчупа земљу из ове ситуације или нема идеју. Да ли има вољу, снагу, али и да ли је довољно интелигентан и да ли га занима то или га занима лични интерес. Дакле, немам ја ништа против тога што је Ђилас поново у политици. Шта се то мене тиче? Нек се бави политиком ако мисли да му треба. Ја нећу гласати за њега, није ме задовољио, није био добар владар, али нисам гадљив да шетам са њим ако имамо заједнички циљ. Него је проблем јер немам за кога да гласам, то је проблем. И тако даље, не бих да превише причам о политици.

Због короне позоришта и биоскопи под знаком су питања. Како то утиче на вас?

“Чињеница је да биоскопи умиру у сваком случају и да су и једни и други у проблему због ове ситуације. С друге стране, ја не видим да народ схвата важност позоришта и да реагује. Ја се зезам па кажем – кад би ставили катанац на Народно, протестовале би жене у црном једно три дана и то би било то отприлике. То је мало шала, али делом мислим да народ не схвата важност позоришта. На крају крајева, видели смо колико је Народни музеј био затворен, 10 година. Десет година су га реновирали, па јел то нормално?”

Зато има доста ових “Пинкових” програма који “едукују и уздижу” народ…

“Јао, страшно. То је зато што су они нас намерно изједначили са естрадом. Не знам да ли сте то приметили. Они су уметнике, глумце, џез музичаре, изједначили са естрадом и то зато да би могли да гурају те њихове без дипломе и без талента, да од њих праве новинаре, звезде, водитеље… Значи, те неуке, приучене старлете, те жене које се представљају погрешно, то све иде уз њихове министре са лажним дипломама. То све иде уз то. И сад они очекују да не причам о томе. Ја не могу да не причам нешто што видим. Немојте да се правимо ћорави. Као ми не видимо да је Митровић недодирљив зато што му програм почиње свако јутро са “Добро јутро, председниче, јел сте пишкили, јел сте какили?” Па чекај, то ваљда сви видимо и то је срамно и срамота и опет сви ћуте.”

Мада, истина и ви сте били део тога свега док сте играли у “Курсаџијама“? Да ли се и сами осећате делом одговорним за креирање такве једне машинерије и ширење тих “вредности”?

“Сви смо, вероватно, на неки начин допринели. Или већина. Ако никако другачије, онда ћутањем. Врло је једноставно, ја сам то тад објаснио тако што сам рекао да је стварно тужно да првак Народног позоришта мора да игра у Курсаџијама. Међутим, када будем имао плату 1.500 евра, ја ћу се преко новина одрећи Курсаџија. Дотле, нико ко не плаћа моје рачуне нема право да ми замера, јер нисам продавао кликере него сам радио свој посао, на мало дискутабилном нивоу и не баш по мом укусу, али сам био глумац у једној комедиогрфској мини форми, веома ниског квалитета. Не могу да кажем да се осећам кривим, али знам да је то допринело, ако ништа друго, популарности телевизије Пинк. Нисам ја на почетку схватао јачину тог медија, мислио сам да ће трајати месец, два. Немаш други избор. Ја сам имао двоје деце, два избора или да седим и плачем и кукам, или да се убијем са хероином или да радим нешто. Пошто сам ја увек сматрао да је рад лек, па макар и овом ниском нивоу. Није ми било јасно шта се десило. Немам намеру да се правдам и извињавам.”

Да ли мислите да сте могли више да постигнете у каријери?

“Нисам ја могао више да постигнем у каријери. Не зато што сам волео опијате, него зато што сам се затворио у једном моменту кад су те девесете почеле, и згрчио се. Да сам хтео више, ја бих вероватно више и постигао, али мени је земља у којој сам живео, нестала. Онда су ми 2000-те убили председника. Ја сам само све затворенији и затворенији био. Ово више нити је мој град, нити моја земља, нити је ово град у коме сам растао. Овде хоће да ми ставе огроман споменик који ће да светли ноћу. Мислим, не могу да верујем, шта прича човек, овај Весић. Значи ставиће споменик кнезу који ће да буде виши од зграде Железничке станице и светлеће. Носите се стварно. Не могу да верујем.”

Колико је било тешко живети онда, а колико сад?

“Ја већ 35 година живим само од глуме. Никад нисам имао киоск са виршлама. Ми овде никад нисмо имали западњачке хонораре. Али, наравно да је осамдесетих држава много више бринула о филмовима и позориштима и било је много више посла, а мање глумаца. Сада је обрнуто, мала бара, а много крокодила. Много академија. Данас је много тешко младим глумцима. Ово није посао као лекар или нешто, већ се ради из љубави, и ко не ради тако, тај је у великом проблему. Ко је уписао глуму мислећи да ће бити популаран и заводити девојке, тај се зајебао. Јер овде ништа није лакше него постати познат. Снимите једну лошу серију и дате три интервјуа, налупате се и ви сте већ познати. Људе то завара и онда врло брзо нестану. Вас професија, или учини бољим, или упропасти. Ако сте погрешили у избору професије, упропастиће вас то. Ако сте почели да се бавите глумом из погрешних разлога, бићете несрећни и нећете схватати зашто вам не иде и зашто вас не поштују.”

Како сте ви схватили да је ово професија за вас?

“Ја сам сасвим случајно уписао глуму, никад нисам сањао да ћу бити глумац. Да нисам уписао глуму, не бих завршио ниједан други факултет. Био сам кампањац и нисам учио ништа у Гимназији. Био сам класични београдски лезилебовић, имао сам гаражне бендове, косу до пола леђа и мислио сам да ћу бити рокенрол гитариста. Борис Комненић ме зезнуо кад сам завршио гимназију. То лето сам путовао с њим по Европи и онда сам гњавио да ли да упишем молекуларну биологију. Он ми је рекао да дођем на ФДУ и да ми треба само једна песма и два текста. Ја као – супер, нема математике, потпуно не знајући о чему се ради. Кад сам ушао и кад су на пријемном испиту почеле да ми се тресу ноге и да ми се суше уста од треме, схватио сам да ту нешто није у реду. Ти се као музичар у бенду у ствари кријеш иза бенда, а ово је нешто што треба да кажеш у своје име и да бациш своју џигерицу пред непознате људе.”

Шта је оно што вас је највише возило кад је глума у питању?

“Глума је специфична зато што ви одете у осам ујутру и нема паузе, ви се враћате кући у 10 увече. И ту сте нон-стоп преокупирани. Немаш ти времена да седиш испред продавинце и пијеш пиво. Друго, схватио сам да је сама глума као посао терапеутска, зато што некакву енергију коју скупите у току дана, имате прилике да избаците увече на сцени, са таквим интезитетом којим нико други не може, јер седи у канцеларији од 9 до 5. Једноставно на другом послу не можеш да се понашаш тако јер није социјално прихватљиво. Ви имате у представи могућност да будете и недозрели и да плачете, и да се смејете и празните ту енергију која је драгоцена.”

Је л’ значи некад да те сузе на сцени могу да буду и праве?

“Како да не. Људи греше, кажу – добар глумац добро лаже. Не. Глумци су добри само кад говоре истину, ви му зато и верујете зато што говори истину. То што нису његове речи, не значи да он то није доживео или осетио. Добар глумац говори истину, крај. То није увек пријатно, ви своју утробу показујете свако вече непознатим људима.”

Колико може бити опасно кад из погрешних разлога кренете у глуму?

“Када људи промаше професију па крену да се баве глумом из тих неких позерских разлога, онда мислим да уме да буде мач са две оштрице. Сви су уметници фрагилна бића и то је све нормално и да није тако било би чудно. Ако вас лупају по раменима и вичу да сте геније, да сте феноменални, то ако поверујеш, ти си готов, то је крај каријере. Мени је врло важно када сам у неком моменту схватио да ме је глума спасила. Овако, како тако, одрадио сам каријеру колико сам био лењ, онолико колико сам ја желео. Да сам хтео да будем богатији, вероватно бих био богатији. Ја сам се бавио тиме онолико колико сам мислио да треба, колико ме је чинило срећним. Имам двоје деце, брак ми није баш успео, али добро, то се дешава без обзира на глуму. Људи успевају или не у тим животним пројектима. Ја сам добар пријатељ са својом бившом женом и деца су ми феноменална и добро се капирамо.”

Да ли сте се икада борили за улогу?

“Недавно сам урадио филм са Момчиловићем ‘Викенд са ћалетом’, који је рађен под покровитељством ‘Унитед медиа-е’. То је можда једини филм за који сам се ја изборио за улогу. Увек сам био незаинтресован за улоге, седим и чекам да ме позову, а овде је било другачије.”

Какву сте улогу добили?

“Ја играм Јездиног телохранитеља, ментора… Он је иначе главна улога. Прво сам, као, био уз његовог оца, па после уз њега. Језда је ту изашао са робије и бивши је гангстер, момак са оне стране закона и сада је чуо да има рак и хоће да опере прошлост, да се удружи са својим сином, да се извини бившим женама. И зато је дирљив сценарио, јер се види да је то немогуће урадити за кратко време. А ја сам између пријатеља и саветника, и уопште сам смешан лик јер сам из оне претходне генерације и њему сам већ баласт. Нисам ја њему заправо потребан, али пошто сам са његовим оцем био, онда он мене држи уз себе. Изигравам неког баџу, а у ствари он брине о мени. Филм је пун неких емоција и чудан је, нисам никада такав сценарио прочитао. Требало је да играм неку другу улогу, а не тог Бату, али сам се читајући толико заљубио у ту улогу, да сам назвао Момчиловића и рекао ‘сад ћу да ти пошаљем како ја замишљам овог Бату’. И сликао сам на вајбер и импровизовао један монолог који ће можда ући и у филм. Он се одушевио и рекао је – готово, ти то играш и крај. То је први пут да сам се избрио за улогу. Чак сам био у том моменту мењао зубе, па сам рекао Момчиловићу пустићу те да ме усликаш без зуба, то ће бити сад и никад више. И сликали смо то, имамо сцену у кафани кад мени Језда каже ‘Дај Бато стави зубе, немој да ме брукаш’. А ја вичем ‘Не могу, жуља ме’, и тако, смех. Снимљени су и серија и филм. Оно што је поента целе приче је да, ко год је хтео, није успео да ми упропасти ни живот ни каријеру. Улоге имам, а својим пријатељима и колегама сам захвалан на поверењу и свој подршци коју су ми од срца пружили.

Прочитајте ОВДЕ   шта је то уништио Митровић.

Извор: nova. rs

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube