Овај интервју тадашњег команданта Српске добровољачке гарде и лидера Странке српског јединства емитован је само једном. До дана данашњег остао је сакривен од јавности, али је, како се нагађа, неким чудним путевима стигао до Хашког трибунала, укључујући и део материјала који није емитован, с обзиром на то да емисија није ишла уживо.

Посебну мистерију свему овоме даје чињеница да је аутор интервјуа Ристо Ђого мистериозно страдао 12. септембра 1994. у Зворнику, само неколико месеци после овог интервјуа. О његовој смрти постоји неколико верзија.

Званична каже да је реч о несрећном случају (пад с терасе хотела "Видиковац" у Дрину), друга гласи да су га убили непријатељи српског народа, а да наручиоца убиства треба тражити у Сарајеву, док трећа за Ђогову смрт окривљује управо Аркана.

Наводно, а то се сугерише и у снимку интервјуа који се од 2018. може наћи на Јутјубу ("Ово је интервју због ког је Аркан убио Риста Ђогу"), Ђого је преко Џона (Јована) Заметице продао Хашком трибуналу сав снимљени материјал и, када је Ражнатовић то сазнао, није му било спаса.

Било како било, остаје чињеница да је Аркан у 60 минута емисије отворио душу на разне теме. Ово су најзанимљивији делови из емисије.

На Максимиру 30.000 људи урликало: "Србе на врбе!"

- Ја сам био вођа навијача. И зна се, када су усташке и фашистичке идеје кренуле да бесне по Хрватској, баш тада смо се задесили на чувеном Максимиру на утакмици Звезде против Динама, где је 30.000 људи викало: "Србе на врбе" и "Поклаћемо Србе". И тада сам знао да ће бити рата. Тада смо се организовали, не само навијачи Звезде већ и Партизана, и основали Српску добровољачку гарду. Прво смо бранили Манастир Крка.

Ђого: Интересантно је то што навијаче Звезде "Гробари" више не зову "Цигани", већ "Делије", како сте дошли на идеју да дате то име?

Није то моја заслуга, они нас и дан-данас зову "Цигани", ми сами себе зовемо "Цигани". Ма то су неке навијачке пошалице.

Кад су ме ухапсили, Хрватима сам рекао да униформу носим јер је то мода у Београду

Ви сте чували те балване у Книну, заједно са навијачима, у августу 1990. Дошло је после до вашег хапшења, тада је Горан Хаџић постао познат јер је ухапшен заједно са вама.

- Није тачно, ја сам био ухапшен 28. новембра 1990, а Горан у априлу 1991, након упада усташких полицајаца на Плитвице. Ја сам био шест месеци и 15 дана у усташком затвору Реметинец.

Како је дошло до хапшења, како су вас заробили?

- У питању је чиста издаја, то се зна, ми смо у то време кренули да заузмемо полицијску станицу у Двору на Уни, заједно са полицајцима Србима јер сам свега са двојицом људи дошао из Београда, били смо на састанку у Книну.

Ко су била та двојица?

- Бандић, то је један старији човек, пензионер, иначе, он није требало да заузме ништа, и Зоран Стевановић. Били смо у Книну на састанку и требало је да освојимо усташку станицу, међутим, горе на Уни ми смо били ухапшени од српских полицајаца, девет Срба у две полицијске патроле. И тај Царић, који је био са нама у ауту, он је изашао из аута и сасвим нормално причао са њима и рекао је:

- "Не брините, ово су моји". А били смо опремљени, ја сам имао хеклер. И ми смо му поверовали, међутим, када сам изашао напоље из аута, дошло је до опкољавања и ми смо били ухапшени, спроведени из Двора на Уни до Сиска, па одмах у Загреб. Ја сам био обучен у униформу Српске добровољачке гарде.

- Када су ме питали зашто сам у униформи, ја сам рекао да је то мода јер је тада то заиста била мода. Све време до пуштања однос према мени био је коректан. Осуђен сам на 20 месеци затвора. Сви смо добили нешто око 20 месеци. Имао сам адвоката, један је био муслиман, други је био Хрват и трећи Србин из Београда. Три различите националности, то сам ја намерно бирао да би деловало као братство и јединство, мислим да је то био паметан потез.

Нисам служио војску, али сам био пуковников син

Занимљиве су биле те ваше припреме, које су повремено показиване на ТВ.

Ми смо као навијачи прво тренирали без оружја, касније смо из иностранства слали оружје за Книн, из магацина територијалне одбране оружје слали за Книн нон-стоп, тако да у то време смо физички били припремљени, али не и војно, никада нисам служио војску, нисам знао ни једну војну доктрину, али, као син пуковника авијације, цео живот сам био војник.

Имам фирму у Енглеској

Постоје данас различите приче, да имате потернице у седам земаља Запада.

- Да вам кажем, ја сам био свуда, али имам своју компанију у Енглеској и сваки новинар жели да зна име компаније да би је ставили на црну листу и да би она пропала. А то да се за мном издају потернице јесте гласина, пре свега, од наших непријатеља који шире пропаганду.

- Као и гласина да сам погинуо, чак су ме и сахранили и сви могући светски медији су пренели ту вест - ЦНН, Њујорк тајмс. Ја нисам ништа демантовао, касније сам организовао једну прес-конференцију у "Мажестику" у Београду, на којој су била 124 новинара, од тога 68 страних новинара, преко 20 ТВ екипа. Тада сам изјавио да је пропаганда против српског народа очигледна јер су сви објавили да сам мртав, а ја сам жив.

- У иностранству сам се бавио увозом и извозом, имао сам своје бутике, а да постоје потернице Интерпола, ја бих до сада био ухапшен и било би ми суђено, то је само пропаганда наших непријатеља са Запада и неких опозиционих странака пошто њихови чланови прелазе код мене. Нисам рекао да сам био цвећка и анђео када сам био мали, ја сам био врло несташан, имао сам бурну прошлост, али човек све што ради ради за будућност.

Отац југословен, а мајка српкиња

Ви, као син официра, први би требало да будете за братство и јединство. А први сте кренули у одбрану српског народа.

- Отац ми је био официр, али мајка ми је била ортодоксна Српкиња, а ја сам више био тако васпитан. Отац ми се увек декларисао као Југословен, а ми као Срби.

Гишка и Вук су правили своју партијску војску

Ја сам са покојним Гишком Божовићем организовао гарду, то је званично било 11. октобра 1990, а ми смо се раније организовали, одмах после 13. маја 1990. Јер усташе су дошле на власт, Туђман је дошао на власт 12. маја, 13. је била утакмица на Максимиру и ми смо се одмах после тога организовали, ја сам њему тада рекао да сам организовао Српску добровољачку гарду, идеја је била моја, имали смо своје печате, мајице, војне књижице.

Одакле ту Вук Драшковић, он је имао опасну пропаганду да су то његови добровољци?

- Ма не, касније је Гишка уз моју помоћ основао Српску гарду, али они су били партијска војска, ми смо били ванпартијска. А Вук Драшковић је седео на две столице, у једном тренутку је причао како треба одсећи руку сваком ко подигне турску заставу, а већ у следећем плаче заједно са женом и прича како су муслимани наша крв и браћа.

Капетан Драган је изгубио ауторитет

Капетан Драган је направљен да буде славан јер је Србима у том тренутку требао неко, а Книнџе су у ствари били људи из Србије који су били обучавани, било је и код њих неких људи из Крајине, али већином су били из Србије. Ја њих јако ценим, они су се храбро борили, али све се то разбило јер је Капетан Драган изгубио ауторитет.

- Касније, када су дошле праве борбе, као што су борбе за Вуковар, Ласлово, Лужац... борбе које су биле борбе бити или не бити за српски народ, тада је прича о Капетану Драгану спласнула. Онда је на ред дошла Српска добровољачка гарда. И српски "Тигрови".

Качавенда ме спречио да освојим Тузлу

Рат се разбуктавао, а ви сте учествовали у многим биткама, где вам је било најтеже?

- Најтеже ми је било овде, у Републици Српској. Стигли смо на позив Српске демократске странке јер смо имали податке да су се муслимани већ организовали, да постоји преко 300 калашњикова у Јањи, да постоји преко 600 калашњикова у самој Бијељини, да је једна хрватска јединица састављена од Албанаца већ убачена у Бијељину и да би требало преко ноћи да преузме власт и одстрели све виђеније Србе.

- Ми смо у току ноћи стигли и тада је већ било закланих петоро Срба, иако су Албанци држали скоро цео град, успели смо да уђемо у центар. То је била заиста тешка борба, нисмо штедели ни Албанце. Ја сам касније када су борбе престале на једном састанку где су били Фикрет Абдић, Биљана Плавшић и генерал Прашчевић показао пушке које смо запленили, на њима су били усташки симболи и писало је "мејд ин Кроејша". И били су зелени калашњикови зелене, прављени специјално за њихове муслимане.

- Ми смо Бијељину заузели на бум. Велику помоћ пружило нам је и становништво које је у почетку било збуњено, али већ сутрадан су се организовали и узели оружје у руке. Мајор Гавриловић је из магацина наоружавао народ, тако да је ту било око 3.000 наоружаних људи. А нас је у Бијељину дошло 60 у првом налету, касније је дошло још људи.

- Мислио сам да ћемо ићи на Тузлу, међутим, пошто су ме владика Василије Качавенда, Биљана и генерал Прашчевић, којем нисам веровао, молили. Молили су ме да не идем на Тузлу, да ЈНА држи конце у својим рукама. И данас не могу да прежалим што нисам узео Тузлу.

Ишамарао сам Србе у малом Зворнику

- Ја сам чуо вест да су муслимани преузели Зворник. И онда сам са свим ађутантом кренуо у Мали Зворник. Када сам стигао тамо, налетео сам на један састанак, састанку су присуствовали комадант СДА Зворник, комадант кризног штаба и са друге стране командант СДС и председник СДС Зворника. Они су причали о преговорима са муслиманима да пусте Србе, а ми ћемо им дати Каракај. Ја сам их питао: "Ко је вама дао право да преговарате о издаји?" и пребио сам их обојицу.

- Турцима смо дали ултиматум да до осам ујутру предају град иначе ћу да га разорим. У пет ујутру они нису хтели да предају град, наредио сам артиљеријску ватру и ми смо ушли у Зворник. Борба је трајала цео дан, Зворник је заузет, имали смо доста заробљеника и доста погинулих с њихове стране јер нису били вични борци, већ више фанатици.

Са Мартићем био као брат, али смо се онда завадили

Какав је био ваш однос са Миланом Мартићем, који је водио српску полицију у Книну?

- Ми смо у Книну имали састанак са Мартићем пре него што сам ухапшен, имали смо један заиста братски однос, били смо као два рођена брата. Ми смо превозили оружје за Книн, чак смо превозили и оружје које је слала ЈНА 1991.

- Када је дошло до јануарске офанзиве 1993, Хрвати су заузели велики део територија, наши људи су побегли и оставили им огромне количине муниције, имали смо велико неслагање са нашим народом који није желео да брани своје домове.

- Такође, имали смо проблем и са дезертерима из полиције РСК, који су само примали плату ни за шта. Тада ми замало није дошло да први пут стрељам Србе. До сукоба с Мартићем је дошло у касарни у Бенковцу, приликом смишљања офанзиве на Нови Град, ту су били сви официри и команданти и ту долази Мартић и почиње да износи неке нереалне планове, ја сам му рекао да се бави лоповима и својим дезертерима, а да пусти нас команданте да смишљамо план напада и он је ту сео и ућутао. Тако је сукоб почео. Мени је изузетно драго да сам ја са њим данас у одличним односима јер се залажем за јединство српског народа, обојица смо били нервозни.

Лидер НСД Андрија Мандић о изборима и спорном закону због ког је устала Црна Гора Више о томе ОВДЕ.

Извор: Српски Телеграф