Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Драги четвороножни монструми су ме очигледно цимнули у некој од илегалних шетњи, нисам ни провалио кад је спао. А пронесох га кроз толике интервјуе и спотове. Да не причам што је било и практичније са ручног зглоба очитати тачно време, него стално тражити паметни телефон по џеповима. Није се тај „пејса“ намерио, неозбиљан га је атлета фурао. Сигурно је на бољим рукама. Бејаше то, пре свега, јако драг поклон. Брате Пеђа, праштај.
Ономад сам на новинарско питање да ли се осећам као дон Кихот одговорио одрично. Одвајкад видим јасну поенту и резултате свог јавног деловања. Видим то пре свега кроз директну комуникацију са људима попут Пеђе. Људима најразличитијих животних доби и социјалних миљеа, који осећају искрену потребу да се захвале за деценије БСтваралаштва. На крају одговора сам признао и да нисам прочитао Сервантесово дело, уз патетичан изговор да нисам имао новаца да га купим кад сам се намерачио. Те књиге ми нису још дошле на ред од силних, углавном модернијих научно-фантастичних и дистопијских, ремек дела које сабијам годинама. Али непоседовање више није оправдање јер сам, након поменутог интервјуа, од људи по наступима ван Београда добио на поклон чак три примерка. Макар је брат Уки недавно добио и прочитао један од њих. Овом приликом обећавам да се борбе са ветрењачама прве лаћам, чим завршим са браћом Стругацки...
Крајем прошлог лета ми се обратио Слободан Здравковић, професионални андроид програмер, родом из Краљева, пословно стациониран у Нишу. Изразио је жељу да ми уради некакву апликацију за телефон, чуда-муда... Пошто је био евидентно културан и доборонамеран само сам упитао нешто из домена: „Добро, шта је ту треба да чиним?“ Да пошаљем своју музику. Никакав проблем. И онако сам то мало-мало бесплатно качио за најупорније најтврдокорније. Урадио сам тражено и заборавио преписку, прекривену слојевима свакодневног дигиталног ђубрета...
Пре пар месеци сам, размишљајући како решити проблем одушевљеног прихватања пиратског качења наше музике на дигиталне сервисе, дошао на идеју да макар своје пројекте трајно паркирам на сопствени сајт, са ког би бесплатно могле да се скидају или стримују. Намерно сам неактиван на најпопуларнијим друштвеним мрежама. На тај начин сам успео себи да повратим већи део дана за стварни живот. Тако да сам поменуту идеју поделио у виду питања и позива у помоћ само на, младима опскурној, „пословној“ мрежи. Одмах ми се јавио горепоменути Слоба. Објаснио ми је да је управо то предложио претходног лета , уз културно извињење што није још завршио (неплаћен) посао. Препозитивно изневеровах. Послао сам му допуњен опус (комплетирао сам још три пројекта од претходне комуникације). Док сам с конца и конопца прикупљао насловне стране, и сам шокиран чињеницом да их има деветнаест (што значи да двадесети мора пасти до краја 2020!!!), јавио се и трећи члан нашег малог борбеног тима: Велимир Кисић Веља, стручњак за графику и анимације, који је испеглао сав потребан дизајн.
Од тада смо, лагано али конкретно, програм: буџили, додавали, одузимали, слали екипи на тестирање... и, коначно, прошлг петка окачили да Гугл плеј ревидира и аминује. Од недеље смо офишли онлајн! За слободне (енг: for free): S.A.M – Skabo App Music (крштена у част мог првог соло цд-а и касете из 2004. „Сам“)
Јуче смо заболи и прво место на трендингу нових музичких апликација, треће међу новима укупно. Нападамо јако душмански Паркинг сервис! Појаачај (за)мисао! Подржите причу! Дајте те звездице! Пишите ботовске коментаре! Слоба ће се трудити да отклони све грешкице и евентуалне неудобности коришћења. Ја ћу сваки нови албум качити инстант као новост у апликацији. Значи, бар још један до истека године Короне. И тако док је струје, телефона и андроида...За слободне...
Али поента и холивудски карактер ове приче нису у нашој предивној музичкој апликацији. Поента су добре чини упорног чињења доброг. На дан кад смо Слоба, Веља и ја на бизнис мрежи славодобитно објавили излазак у јавност свог чеда, САНсеи Далибор ми је проследио Слобин мејл из 2017. Искрен израз захвалности за инспирацију добијену од покрета Ултра тркач Србија... Ау! Од таквих ствари може да се рикне...с осмехом, наравно. Мотивациони филм у реалном животу. Довољна (баш зато што је неочекивана и незатражена) плата за наредних сто година рада.
Добри брат Нино ме је, одушевљен апликацијом, питао да ли је скупо да се тако нешто уради. Колико вреде деценије искреног залагања и рада? Не знам да ли је то скупо. Мени се чини да оваква прича нема цену. Свакако је не бих мењао ни за једну другу. Није то борба с ветрењачама. Само труд да се поштују знакови, да се буде захвалан и одушевљен чудима - која човек не би умео боље ни сам да замисли. Хвала свим срцем Богу, породицама и пријатељима.
Прочитајте ОВДЕ резултате истраживања, да ли Мило пада са власти после три деценије!
Извор: Правда
