Последњих недеља, полемике изазива споменик средњевековном владару Србије Стефану Немањи чије је постављање почело испред некадашње Железничке станице у Београду.
Академски вајар Ратко Вулановић каже за Би Би Си на српском да му се предложено решење споменика „не свиђа ама нимало".
„Замерам му погрешност, театралност, декорацију и тако даље. Величина је ван свих правила", каже Вулановић.
У готово свим државама бивше Југославије било је оспораваних спомен обележја - од гигантских статуа на малом простору у Скопљу, преко „највишег стојећег споменика у Европи" Светом Петру Цетињском у Подгорици, до најављеног „највећег распећа на кугли земаљској" у Сплиту, од ког се у међувремену одустало.
Само подизање споменика Стефану Немањи није спорно, каже за Би Би Си на српском историчар уметности Ненад Макуљевић, професор на Филозофском факултету у Београду. Али…
„Ако пратите шта власт говори испада да је Стефан Немања заборављен, а то није тачно. Као монах Свети Симеон он је врло жив у српској култури сећања, у свакој цркви има његова икона или фреска, сви знају за њега, он се прославља, о њему се држе научни скупови", каже.
„Само га досад није било у тој форми, као фигура, јер се код нас не подижу скулптуре у црквама", додаје.
Стручњаци сматрају да су „образовани и информисани критичари увек у праву".
„Људима не треба подилазити и тешити се да се навиком анулирају недостаци који се јављају у време подизања споменика", каже за Би Би Си на српском историчар уметности из Загреба Звонко Маковић.
„То што се догађа данас у Београду са спомеником Стефану Немањи заиста је евидентно вређање струке, па и културних и цивилизацијских стандарда грађана Србије које спроводи самовољна власт", наводи Маковић у писаном одговору.
Друштво конзерватора Србије (ДКС) тражило је од надлежних да одустану од постављања споменика руског аутора Александра Рукавишњикова.
Архитекта и председница ДКС Катарина Максимов каже за Би Би Си да нико није против тога да Стефан Немања добије спомен обележје, али да се није довољно размишљало о контексту простора.
Градским челницима замера и то што је издвојен значајан новац за извођења конкурса и награде, као и за постављање и допремање споменика „у време када бројна културна добра у Србији вапе за улагањем".
Представници власти одбацују критике. Заменик градоначелника Београда Горан Весић изјавио је да се ради о замеркама „лажне елите".
„Различитих мишљења је било и око Ајфелове куле и Кипа слободе, па и око споменика Кнезу Михаилу, када је део јавности говорио да нема капу и да би, као такав, требало да буде склоњен", рекао је Весић.
Спомен обележја на Балкану - селидбе и спорења
Да некад није довољно ни да добар вајар уради квалитетну статуу и постави на одговарајуће место уз политички амин, показује и селидба споменика хрватском бану Јелачићу.
Овај монументални коњаник је 1866. постављен на главни трг у Загребу, али је по доласку комуниста на власт склоњен 1947. из идеолошких разлога, да би тек 1990. био поново враћен.
Као пример који је изазвао бројне контроверзе Маковић и Макуљевић наводе споменик Гргуру Нинском који је 1929. постављен на Перистилу у Сплиту, усред Диоклецијанове палате.
Гргур Нински је чувени епископ из 10. века који се борио за словенско писмо глагољицу и богослужење на старословенском језику, а споменик је израдио Иван Мештровић.
„Када је тамо постављен требало је да се покаже да Сплит и Далмација немају само античко наслеђе, због Италијана, већ и словенско.
„То је пример утрпавања где не припада", каже Макуљевић.
Када су италијански фашисти 1941. окупирали Сплит, Гргур Нински је склоњен, а 1954. постављен је изван Палате, у непосредној близини Златних врата, додаје Звонко Маковић.
То није једини пут да се овај град нашао у центру уметничко-политичког превирања.
Бивши градоначелник Сплита Жељко Керум је 2011. желео да „направи Исуса од 39 метара", већег и од оног у Рио де Жанеиру, на брду Марјан.
„На сву срећу, струка и грађани су томе жестоко опонирали и до тога није дошло.
„Исти је градоначелник оставио и добар траг иза себе изградњом Западне обале, чиме је продужио Риву, главно сплитско шеталиште, што је много боље од Христа", поручује Маковић.
Крст наспрам минарета
У Босни и Херцеговини је, сматра, изграђено неколико контроверзних споменика, попут гигантског крста у хришћанском делу Мостара, града подељеног између Хрвата и Бошњака.
„У самом граду, иначе, доминирају вертикале минарета па сам крст разумео као противтежу друге националне и верске заједнице", оцењује Маковић.
Код Краљева крст од 33 метара, у Србији их има на десетине.
У последњих десетак година у Србији постоји тренд постављања великих споменика и структура у облику крста.
Ове године је на планини Столови код Краљева подигнут вероватно највећи крст у Србији, висок 33 метра, што симболизује број година Христовог живота.
Челична конструкција подигнута је на надморској висини од 1.375 метара. Крст је тежак је 16,5 тона, а предвиђено је да буде и осветљен.
Јула ове године, на месту Големи камен изнад Подвиса и Орешца код Књажевца подигнут је челични крст висок 11 метара и тежак четири тоне.
Можда најпознатији је крст на кружном току на улазу у Крагујевац, који је постављен 2010. године.
Такозвани Ђурђевдански крст висок је 18 метара, а распон му је 11 метара.
На предњој страни налази се икона распећа висока шест метара, а са друге стране је икона Светог Ђорђа, заштитника града, пречника 2,6 метара.
Пре две године постављен је и 12 метара високи крст у близини Београда, између Сурчина и Пећинаца, тада у медијима назван највећим крстом у Срему.
На задњој страни је исписана порука „Овим побеђуј". Подигнут је на кружном току и тежак је 65 тона.
Додаје да и разни споменици у Републици Српској „немају много везе са средином и временом".
У последњих 30 година оваквом тренду није одолела ни Црна Гора.
„Споменуо бих коњаничку статуу краља Николе из 2006, затим врло непримерен, штавише накарадан споменик Светом Петру Цетињском из 2006. кипара Ненада Шошкића испред зграде Универзитета", наводи Маковић.
Као „кичерски споменик" Маковић оцењује и онај посвећен Александру С. Пушкину и његовој жени Наталији Н. Гончаровој у Подгорици.
„А да ствар буде бизарнија, то је, као и споменици Николају Другом и Стефану Немањи у Београду, знак нездраве руске интервенције у средину у којој се ти споменици постављају".
Управо је од Русије овдашња власт добила идеју да подигне монументални споменик у комплексу Београда на води, сматра Макуљевић.
У Москви је 2016. подигнут споменик великом кнезу Кијевске Русије Владимиру, на чијем откривању је био и председник Русије Владимир Путин.
Велики кнез Владимир Први Свјатославич владао је крајем 10. и почетком 11. века, покрстио је Кијевску Русију и данас се слави као светац.
„Тај споменик је веома важан и политички, има везе са Украјином, говори се да је (кнез Владимир) 'отац нације'.
„Делује да се у Београду имитирало то, али преко мере. Споменик у Москви, која је сва монументална у трговима, булеварима, има традицију још из времена комунизма - њихов је висок 17 метара, а овај овде је већи", каже Макуљевић.
Македонско искуство
Скопље, главни град Северне Македоније, пример је хиперпродукције и „декаденције", сматрају стручњаци.
Пројекат бивше владе Николе Груевског „Скопље 2014", којим је потпуно промењен централни део главног града, многе македонске и светске архитекте сматрају за кич, а тадашња опозиција је оптуживала власт да преко „Скопља 2014" пере паре.
На почетку реализације, влада је најављивала да ће пројекат коштати око 80 милиона евра, али је према истраживању Бирна Македонија потрошено више од 700 милиона евра.
„Тамо и мајка Александра Македонског има споменик, Александар, Филип, Марко Карљевић, свашта тамо има. Читав низ споменика, кад гледате то је Дизниленд.
„Туристи то воле, али споменици у градском простору имају јаку симболичну функцију, а не функцију Дизниленда", напомиње Макуљевић.
Стручњаци подсећају да су у време комунизма у Југославији о постављању споменика одлучивале стручне комисије - иако је политика давала последњу реч.
Београд има већи број квалитетних споменика, сматра и Маковић.
Као пример који одговара духу времена и простору који га окружује наводи споменик кнезу Михаилу, али и неке из комунистичке ере.
Подсећа на мање познати рад вајара Радета Станковића на савском пристаништу „Споменик палим обалским радницима" (1954) и на „врло добар" споменик Моши Пијаде вајара Бранка Ружића испред зграде листа „Политика".
„Спомињем ове споменике јер сваки на свој начин изванредно кореспондира с духом времена и носи обележја квалитетне уметности.
„Ово што сада ниче усред града је цивилизацијски коров", закључује Маковић.
„Јасна веза политичког тренутка и споменика"
„Естетика и политика не иду заједно", каже за Би Би Си вајар Ратко Вулановић.
Ненад Макуљевић наводи да пракса подизања спорних споменика у Србији траје 10-15 година, али се на то није обраћало довољно пажње.
„Ту су разна скандалозна решења још од претходне власти, када су подигли споменик (некадашњем председнику Азербејџана Хејдару) Алијеву на Ташмајдану", напомиње.
„Сви примери показују јасну везу између политичког тренутка и споменика. Ако постоји неко правило - то је", додаје он.
Звонко Маковић као преломни тренутак „када је вирус упао у градско ткиво" Београда издаваја постављање споменика руском цару Николају Другом Романову 2014. године.
„Рад мени непознатог мајстора, али врло лошег. Тај споменик треба, као и сваки други, читати у контексту политичке пропаганде, но тим горе по споменик", каже он.
Маковић, који је председник Друштва историчара уметности Хрватске, додаје да и цар Николај и Стефан Немања „једноставно не одговарају овом времену, али нити једном ранијем".
„Споменик на Савском тргу који сада расте је, дакако, грандиозни кич и он нема апсолутно никаквог оправдања, осим што шаље једну нездраву политичку поруку конструисану на неисторијским и неестетским критеријумима", каже он.
Професор Макуљевић каже да кључни проблем представљају димензије споменика Стефану Немањи - биће висок 23 метара, а сачињен је од 68 тона бронзе.
„Јасно је да се споменичка култура користи за политичку пропаганду.
„Чини се да су разне власти прихватиле да је откривање споменика фантастичан догађај и зато имате хиперпродукцију споменика, а није битно како они изгледају", каже Макуљевић.
Председница ДКС Катарина Максимов такође сматра да је најспорнија висина статуе која се подиже, зато што се тиме „губи силуета Железничке станице, споменика културе од великог значаја, а чија је највиша тачка на фасади 18 метара".
Она подсећа да су из београдског Завода за заштиту споменика културе дали мишљење да споменик са постаментом не би требало да премаши висину од 10 метара.
Стручна јавност сматра да је цео поступак одабира решења и постављања споменика Стефану Немањи „нетранспарентно и можда чак насилно спроведен", каже Максимов.
„Брзоплето је све урађено. То би требало да буде умирујуће и да сви имају осећај да се неки простор уређује, а ово је уздрмало и народ и струку", додаје.
По чему је војска Србије премашила руску и америчку, сазнајте ОВДЕ!
Извор: Би Би Си
