Најава изградње Националног стадиона у који ће следеће године бити уложено 150 милиона евра и парка испред Храма Светог Саве који ће коштати чак 7,5 милиона евра представљају наставак постављања монументалних споменика ове и овој власти.
Насушна потреба
Јавност је о овим пројектима обавестио председник Србије Александар Вучић и окарактерисао их као насушну потребу државе и њених грађана. Он је истакао да ће српски Национални стадион бити пандан енглеском Вемблију, те да ће градња почети наредне године. Пројекат новог стадиона, према његовим речима, “насушна је потреба” државе, која ће донети бројне спортске, али и финансијске бенефите.
Кад је реч о парку испред храма, Вучић је рекао:
“Биће велелепан парк испред, који ће много да кошта, праву шуму ћемо да направимо, предиван парк. Прва фаза ће да кошта 1,5 милиона, укупно 7,5 милиона евра”.
На спектакуларан начин најављивано је и постављање 23 метра високог споменика Стефану Немањи.
“Коме бисмо га направили ако не Стефану Немањи? Ја мислим да то није ствар укуса, него односа према својој земљи и свом граду”, рекао је Вучић одговарајући на критике да је реч о једном кичастом и беспотребно великом пројекту.
Оштре критике јавности имали смо и након измештања споменика Димитрију Туцовићу са Славије и постављања певајуће светлеће фонтане, да не говоримо какав је хаос изазвала сеча стабала на Калемегдану како би се поставила гондола. Исту реакцију велики део српске јавности имао је и на најаву постављања јарбола на Ушћу висине 120 метара…
У покушају да сазнамо које су то карактерне особине које красе актуелне српске неимаре, питали смо за мишљење психолога, али и доброг познаваоца политичких марифетлука.
Умишљање величине
Психолог Ана Мирковић каже да постоји својеврсна симбиоза између политичара и архитектуре.
“Ако посматрамо историју као учитељицу живота, онда можемо да научимо да постоји корелација између политике (политичара) и архитектуре. Неки диктатори граде свој култ личности кроз архитектонска дела која су велика, мегаломанска, на неки начин ванвременска и која имају за циљ да покажу утицај и моћ појединца или групе на власти. Не морамо се враћати дубоко у историју, погледајте диктаторе 20. века – Хитлера, Стаљина, Мусолинија – сви су имали тежњу да градећи грандиозне објекте покажу сопствену величину. Опет, историја нам је, такође, показала да је та величина била само у њиховим главама и плод маште сваког тог малог човека да буде већи него што јесте”, образлаже Мирковић.
Говорећи о естетским критеријумима коју актуелна власт показује у својим пројектима последњих неколико година Мирковић додаје:
“На примеру свега што се дешава у нашој земљи и у главном граду – евидентно је да се ради о недостатку било каквог естетског критеријума. Постоје људи префињеног укуса и људи без укуса и ми смо сведоци времена у ком припадници ове друге групације злопуотребљавају позицију коју имају да оскрнаве све симболе града, замене их мегаломанским пројектима који су репрезентативни примерци кич културе. Кич је, као што знамо, нисковредно стваралаштво са уметничким претензијама које подилази ширем кругу мање образованих људи. Кич повлађује неразвијеном укусу и потребама људи које су на граници вредносне и моралне неприхватљивости, а коју велики број социолога изједначава са културом најнижег нивоа називајући је вулгарном. Вулгарни људи у вулграним временима, величајући сопствену личност посежу за градњом мегаломанских зграда, споменика, стадиона и паркова да би компензовали све мало чиме нису задовољни”, наводи Мирковићева.
Архитектура ауторитарних режима
Гледано кроз призму политике, аналитичар Зоран Стојиљковић каже да су грандиозне грађевине по правилу и кроз читаву историју дизали ауторитарни режими.
“У овом стању у којем се држава тренутно налази, када би социјални и економски приоритети требало да буду приритет, ова врста архитектуре неоимперијализма, грађење споменика једном режиму, нема никакво оправдање, поготову кад је изражена оволика грандоманија. Подсећа на архитектуру ауторитарних режима који сами себи дижу споменике, а циљ је замајавање народа по римском принципу “хлеба и игара””, објашњава Стојиљковић.
Овакви пројекти, истиче Стојиљковић остављају горак укус у устима грађана.
“Поштено признајмо овако се дерогира укус и ствара одређени менталитет и то ће дуго потрајати. То што они праве остаће лице овог града. Шта после њих, да скраћујемо Стефана Немању или измештамо фонтану? Шта рећи, што мањи људи то већи споменици”, закључује Стојиљковић.
Погођена турска војна база! Више о томе ОВДЕ.
Извор: nova.rs
