Борис Малагурски је редитељ, сценариста, продуцент и активиста. Нашој јавности је најпознатији по невероватном успеху свог документарног филма "Тежина ланаца", који се у три наставка бави улогом великих сила у распаду СФР Југославије, последицама неолибералних реформи у свету, као и спрези корпоративних и политичких интереса који угрожавају опстанак и здравље људи.
Документарац је доживео и светску славу, приказан је на многобројним светским фестивалима, а у њима се појављују бројне угледне светске личности из области политике, науке, економије, културе... Малагурски веома бритко, промућурно и елоквентно, само на њему својствен начин, анализира тренутни политички тренутак у Србији.
Шта видите као највеће изазове будућности?
- Организовање слободномислећих људи. Власт папагајски понавља да “опозиција нема програм” - а где би грађани уопште могли да чују за програм опозиције? Да ли на националним фреквенцијама у паузама између најпримитивнијих блаћења опозиције? Или у текстовима таблоида које опозиционари морају да туже да би демантовали лажи? Или на трибинама на којима опозиционарима разбијају главе? Али пропаганда делује, па се често може чути како “власт не ваља, али опозиција је још гора”. Како да се квалитетна опозиција организује кад труо систем сваки покушај организовања сасече у корену? Међутим, верујем да овакво стање може да се превазиђе. По мени, опозиција треба генерално да престане да се бави Вучићем. Да сам на њиховом месту, ја бих 90% времена говорио о другачијем систему, о томе како би грађани могли да живе и какву би државу могли да оставе будућим генерацијама. Вође увек могу да оцрне, јер нико није савршен, али идеје не могу да увуку у блато - каже Малагурски.
Да ли се Србија може назвати демократском државом?
- Не, али не бих рекао да смо икада имали демократију. Било је неких покушаја да се успоставе колико-толико демократски услови, али све је било кратког даха. Демократија подразумева да објективно информисани грађани слободно бирају представнике који ће спроводити њихову вољу. У Србији се велики део грађана свакодневно дезинформише, лажне вести постале су стандард владајуће елите, готово сви медији су под контролом власти и фабрикују паралелни универзум који нема везе са нашом стварношћу, али у који верује део бирачког тела захваљујући медијском испирања мозгова. Слобода избора је ускраћена многим запосленим у јавном сектору тиме што се уцењују да гласају за владајућу партију, а неки ни не знају да се њихова слобода избора прекраја - фалсификовањем записника са бирачких места, што је недавно и правно доказано.
- И на крају, владајућа елита након избора заборави на обећања. Рецимо, пред београдске изборе је СНС обећавао метро на сва звона, чак су делили и карте за метро. Сада се метро више не спомиње. И ником ништа. У здравим демократијама народ кажњава власт за овакве ствари. Ми Срби нисмо баш најбоље схватили демократију. Мислимо да на изборима треба да победи неки месија који ће да нас спаси. Али замена једног диктатора другим није решење.
Да ли Србија може сачувати Косово у свом територијалном саставу или треба ићи на историјски компромис са албанским народом? Шта би уопште представљао компромис за Србију, по питању Косова?
- Резолуција 1244 СБУН је већ компромис - Косово и Метохија је део Србије, УН уз помоћ НАТО администрира покрајином. Међутим, НАТО је 1999. одмах почео да ради на стварању независне државе, што је Ђинђић као премијер приметио и покушао да предупреди. Кад су готово све чланице НАТО алијансе признале Косово као државу, компромис је прекршен. Упркос томе, од Београда су захтевали да дозволимо долазак ЕУЛЕX мисије, па да укинемо институције државе Србије на Космету, па да им дамо међународни позивни број - све је учињено и још много тога, а сада траже столицу у УН, правно-обавезујући споразум... И кажу нам да преговарамо. Какви су то преговори ако друга страна крши компромис и само намеће услове? Ја сам увек за преговоре и компромис, али тога овде нема, не заваравајмо се.
- Ни Заједницу српских општина нису формирали, што се представљало као једини успех Београда. Албански народ није у историјском тренутку када је жељан компромиса, њихов јавни дискурс се своди на максималистичке амбиције проширења албанског “лебенсраума”, њихова политичка елита је фиксирана на идеју Велике Албаније и једини “компромис” који би они прихватили јесте да им Србија преда своју територију. Има Албанаца који схватају ширу слику - у Приштини сам својевремено разговарао са таксистима који су ми се поверили да су боље живели за време Југославије. “И у време Милошевића”, рекли су ми. “Сада имамо УЧК мафијаше на челу, док конце вуку Брисел и Вашингтон, а њих ћемо се много теже ослободити”. На крају дана смо сви ми, обични људи, у истим проблемима и моја нада јесте да ћемо се ујединити око идеје о светлијој будућности, уз пуно поштовање међународног права. Али одрицањем од Космета не добијамо ништа, а губимо све.
Како видите Србију у склопу тренутних дешавања на светској политичкој позорници?
- На погрешној страни будућности. 1989. нисмо схватили да мултиполарни свет више не постоји и нисмо се снашли у новонасталим околностима. Сада имамо власт која је под контролом остатка старог светског поретка и понаша се као да је свет и даље монополаран, а није. Може председник Вучић да се повремено, за пропагандне сврхе, слика са руским и кинеским званичницима (они су отворени за разговор са свима), али је Вучићева политика неолиберална, што је поново потврђено недавном продајом Комерцијалне банке странцима. Препуштање економије страним интересним групацијама омогућило је државном руководству да своју пажњу усредсреди на политичко-пропагандну кампању која је готово перманентна. Она сада већ доводи до презасићења код народа који је, по таблоидима, претрпео већ неколико државних удара, Трећих светских ратова и смакова света.
- Уместо да смо се припремали за праве кризе (а ту не мислим само на епидемије којих је увек било и, нажалост, увек ће бити, већ и на климатске промене које ће нам донети све екстремније временске услове, односно разорније поплаве, веће суше, итд.) власт поларизује друштво да би одвлачило пажњу од онога што ради иза кулиса. А то је стварање новог соја лојалних тајкуна које ће опслуживати сиромашни бирачи. Јаз између богатих и сиромашних у Србији никад није био већи, те док развијене државе теже да улажу колективно богатство нације у јачање инфраструктуре, институција и технологије будућности, наша владајућа олигархија тежи ка личном богаћењу испумпавањем наших пара из буџета. Готово да нема пројекта који су покренули, а да није умрљан бројним аферама овог типа. Хвале се растом БДП-а, а не помињу да пола афричких држава има већи раст БДП-а од Србије. Заробљени смо у политици која је превазиђена и плашим се да ће ово народу доћи главе ако се не освести.
Да ли је Србији потребан јак лидер или чврсте институције?
- Као неко ко је захваљујући медијском и филмском раду имао прилику да разговара са великим бројем грађана широм Србије, рекао бих да већина жели јаког лидера - некога ко ће лупити шаком о сто и чија реч ће бити последња. Кад их питам зашто тако размишљају, одговарају да је наш народ “такав” и да са нама “не може другачије”. Никада ми није пријало ниподаштавање потенцијала нашег народа, јер не верујем у мит да су неки народи предодређени за диктатуру. Верујем да наш народ није осетио шта значи држава са јаким и праведним институцијама. Да не морамо да јуримо везу како бисмо добили оно што нам припада, да не морамо да подмићујемо како бисмо убрзали оно што трули службеници одуговлаче или како бисмо добили посао који заслужујемо. Труо систем трули људе и лако је упасти у замку аутошовинизма. Ако желимо да напредујемо као народ, морамо да мењамо систем, а једном кад наш народ осети шта значи кад институције раде за све, промениће погрешно схватање да нам треба јак лидер.
Каква власт је потребна Србији да би остварила своје националне и државне интересе и шта конкретно они за Вас представљају?
- Највиши национални и државни интерес Србије јесте промена трулог система који урушава институције, предаје економију странцима и тера младе људе у друге земље. Из таквог система проистичу сви остали проблеми - рецимо, губитак економске суверености повлачи за собом контролу страних држава над политичким правцем наше земље, што нам онемогућава да кројимо своју политику по питању кризних жаришта попут Косова и Метохије. Да смо суверена држава, давно бисмо прогласили окупацију наше јужне покрајине, али се владајућа елита плаши да се не замери окупаторима. Ако бисмо развијали домаћу привреду која није зависна од страних инвеститора, са јаким институцијама које би биле гарант да наши људи могу безбедно да покрену бизнис, без страха од рекетирања или других притисака политичке мафије, млади би видели перспективу у Србији, уместо што великим делом одлазе или маштају о одласку. Србији је потребна власт која ће ове идеје спровести у дело, али потребна је и свест међу грађанима да је најбоља власт она која је смењива. Кроз историју смо морали да трпимо многе недаће да бисмо опстали. У демократији би требало да је обрнуто: Ако желимо да опстанемо, не смемо да трпимо оно што нам смета, а власти би требало да мењамо често колико и пелене - из истог разлога.
Какав свет можемо очекивати након пандемије коронавируса? Да ли ће нам ланци бити још тежи?
- Оптимиста у мени жели да после пандемије види свет у којем ћемо више ценити људске контакте - дружење, загрљаје, пољупце. Ми јесмо друштвена бића и не смемо дозволити да се трајно удаљимо једни од других, јер једино зближавањем градимо солидарност, емпатију, способност да срећу, али и патњу других доживимо као своју, што нас покреће за борбу за праведнију расподелу друштвеног богатства. Тежина ланаца је можда морала да постане неиздржива да бисмо се тргнули. А недавни протести у Београду су показали да је људима доста овог система. И ту пре свега мислим на младе, који су били апсолутна већина на протестима. То ме веома радује. Сад је време да се млади организују и да се, заједно са старијим, освешћеним и охрабреним грађанима, изборе за утицај у нашем друштву. Кад сам предложио људима да ми пишу ако желе да се организујемо, добио сам на хиљаде и хиљаде мејлова. Нисам могао да верујем колико је велико интересовање. Вероватно ћу до октобра успети свима да одговорим. До сада сам прочитао заиста бриљантне идеје за системска решења. Срби су паметан народ. Кад се одселимо у државе са бољим системима, неретко смо међу најбољима у свом послу. Али не желим скрштених руку да гледам своју генерацију како одлази из земље. Имамо богату и прелепу државу и не смемо да одустанемо од Србије - закључио је Малагурски.
Шта је гнусно урадио Жељко Митровић а да неће одговарати, прочитајте ОВДЕ!
Извор: Директно
