Главна вест у региону јесте могућа промена режима у Црној Гори.
Многи славе као одлазак Мила Ђукановића са власти после чак 31 године које је провео на челу Црне Горе.
То је и разлог зашто су многи почели да копају по старим чланицима и интервјуима, када је Ђукановић тек крочио у политику.
Тако "Југопапир" доноси текст из 1989. године који је о Милу Ђукановићу, али и тројици тадашњих његовоих "сабораца" с којима је касније раскрстио, Момиру Булатовићу и др Љубиши Станковићу као весницима "црногорског пролећа" и припадницима нове чете "политичких тинејџера".
Преносимо текст у целости:
Написао: Манојло Вуковић (Он, 1989.)
Мај 1989: Стотину дана старо црногорско руководство копрцало се, рањено, у мрежи властитих заблуда да би, на крају, пало на колена – пред вољом народа.
Мање од стотину дана требало је новој, изнад свега младој, главнокомандујућој гарнитури, да изврши темељите рокаде у руководствима, уради прегршт нових програмских пројеката и постави темеље за ванредне скупштинске изборе у јуну…
Плима јесењег народног незадовољства прелива се у плиму динамичног, политичког блиц-крига…
… којим се преорава запуштена друштвено-политичка црногорска збиља, трагична од сиромаштва, болна од социјалне понизности, увређена од одузетог грађанског достојанства…
Тај талас нових идеја, нових планова, нових визија, којим би се вратило политичко достојанство оронулој Црној Гори, покренули су бистроумни момци. Колевка им је – Универзитет… Заједничке особине: знање, храброст, одлучност, политичко неискуство. Циљ: темељите промене.
Међу весницима “црногорског пролећа” су три стасита, даровита, речју и мишљу наоружана момка – Момир Булатовић, др Љубиша Станковић и Мило Ђукановић. Уз њих је и цела једна чета “политичких тинејџера”, “генијалаца у фармеркама”, “марксиста у патикама”, већ на сцени или још иза завесе.
Какав је то пробој младих – ево само мале илустрације: новоизабрани председник црногорске партије има 33 године, потпредседник Председништва СР Црне Горе само 29, тројица министара у републичкој влади су омладинци са 27 и 28 година.
Ко су млади предводници? Шта се крије иза њихових час озбиљних, час дечачких насмејаних лица? Ово је прича о Милу Ђукановићу, секретару председништва ЦК СК Црне Горе…
Интелигентни полемичар
“Да сам послушао оца никада се не бих бавио политиком!”
Мило Ђукановић није послушао оца који се, као судија, у једном периоду одао професионалној политици и осетио горчину тог заната.
Побегао је и од римског и од других књишких права, једини из куће: отац му је правник (данас судија Врховног суда Црне Горе), сестра, супруга, млађи брат који ускоро завршава факултет (и који га је “наследио” на омладинским функцијама на Универзитету и тек пред сами Конгрес одустао од кандидатуре за члана републичког Централног комитета да им не би приговарали како стварају нове политичке фамилије које су и сами критиковали).
Није био брилијантан студент економије, али је упоредо са школом полагао редовно све “политичке испите” – од школске и студентске омладинске и партијске организације, све до последње четири године које је као марљиви професионалац одрадио у Председништву југословенске омладине и као динамичан, полемичан, понекад и бунтован, члан пре неколико недеља напустио ЦК СКЈ због “дуплих функција”.
– Уместо обнове ЦК СКЈ добили смо обману.
Мирноћа у говору и реплици није му врлина, али јесте бистрина, логика, јасноћа и циљ. Као да му је некада динамит на врху језика. Он је из оног елитног ешелона који тражи “црногорску ренесансу” и то на прецизним програмима.
“Нећемо, за разлику од претходника, расписивати конкурсну трампу за други народ, терати га на оставке а време гонити натраг” – критикује претходнике.
Критикује их и да су Уставом из 1974. “распарчали Југославију”. Изградили су “системско тло на коме се не може градити право југословенство”.
Он жели да се Црна Гора захвали на поклонима и помоћи са стране “не толико због пошиљалаца и њихове ганутости непринципијелним и неаргументованим оптужбама на рачун издржавања – већ превасходно због нас самих”.
Зна да су и без тога неизбежни нови ломови у “социјално већ истрошеној Црној Гори”. И да треба афирмисати нови “офанзивни, модерни пословно агресивни европски начин мишљења и понашања”.
“Дух победника мора заменити дух губитника.”
Залаже се не да Савез комуниста иде “у музеј старина” већ да постане “једино могући политички фактор кохезије на југословенском простору”, а ако то ове нове гарнитуре нису у стању, онда су могле “посао око његове сахране да препусте онима који су га већ довели до умора”.
Интелигентни полемичар и прогнозер већ се помало, каже, заморио од политике. Желео би њоме да се бави волонтерски.
Не може побећи, зна, сада из тог врелог котла “јер смо закували, али добре ствари”. Пред одлуком је да ускочи у неку привредну кућу, туристичку пре свега, јер му је туризам специјалност. Одатле би се више могао бавити и науком.
Можда би тако решио и неки од егзистенцијалних проблема – стан (јер се сада сељака између титоградских станодаваца) или запослење супруге, са којом има петомесечног сина.
И Ђукановић, као и Булатовић и Станковић, обожава кошарку (играо је, висок чак 196), а имају још једну заједничку црту: сва тројица навијају за Црвену звезду.
Више од тога: сва тројица навијају за – ново. Битно ново. Сва тројица су велике наде црногорског политичког и друштвеног живота. Као изданци пробуђене нове демократије. Увене ли цвет њихових нада, обећања и програма – црногорско пролеће изгубиће своју свежину и над Црном Гором поново ће се појавити тамни облаци и синути громови народног незадовољства.
Мило је спреман на све да би остао господар Црне Горе. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Мондо
