Дејан Ранђеловић је Србин који је рођен 1966. године у Зајечару у Тимочкој Крајини, где је одрастао, провео детињство и рану младост. Школовао се у родном месту и у Књажевцу.
Новембра 1990. године одлази у тадашњу Чехословачку да тамо настави да живи. Убрзо се и оженио и створио породицу. Међу Чесима је имао пријатеље са којима је одлазио по шумама и брдима Карловарског краја, јер је био љубитељ природе.
Средином деведесетих година 20. века у једној од тих шетњи и потрагама за гљивама Дејан Ранђеловић је наишао на један надгробни споменик, за који је у првом моменту мислио да је везан за Немце, пошто су тај западни део Чешке све до 1945. године насељавали Судетски Немци. Када је боље погледао видео је натпис на ћирилици, где је писало да ту почива војник Краљевине Србије из околине Пожаревца, а који је умро 1916. године. То га је јако зачудило, па је видео још таквих споменика са православним крстовима.
Дејан је одлучио да оде у оближњу кафану где би могао да се распита о тим надгробним споменицима на ћирилици. Тамо је од локалних Чеха имао шта да чује.
За време његовог школовања у Србији 1980-их година тадашњи образовни систем није имао лекције у историјским читанкама које би говориле о насилном одвођењу стотине хиљада Срба (војника али далеко више цивила) са територије Краљевине Србије, али и осталих јужнославенских земаља под Хазбуршком монархијом у концентрационе логоре, што су оснивани по налогу Бечког двора у доба Првог светског рата. Циљ је био истребити Србе и омогућити излазак Аустроугарске царевине све до Босфора.
Само у логору Јиндриховице који се налазио свега десетак километара од Карлових Вари утамничено је преко 40.000 заробљеника, од чега највише Срба, за шта постоји документација. А поред њих било је заробљених Руса који су довођени са источног фронта, као и Италијана са којима су Аустријанци ратовали на Тиролу.
Након Првог светског рата, 1926. године у Чешку Републику долази краљица Марија, супруга краља Александра I Карађорђевића, која је посетила и бивши логор Јиндриховце, тако да је наредне две године започела израдња православне спомен-капеле и изградња меморијалног комплекса. Уз то чехословачки председник Томаш Масарик је то парче земље поклонио Краљевини СХС, пошто је био у добрим односима са династијом Карађорђевић.
После неколико дана Ранђеловић одлази у Праг, где је ступио у контакт са нашом амбасадом. Они нису били заинтересовани за било какве информације, а још мање за активности на санацији и уређењу некадашњег логора. Само су му потврдили да на тој локацији јесте постојао аустроугарски логор током 1914-1918.
Дејан је тада започео борбу за очување гробља за које је касније утвеђено да има више сахрањених Срба, него што је сахрањено у Солуну, на војничком гробљу Зејтинлик. Само гробље је било обрасло у коров, као и маузолеј са посмртним остацима Срба. Све је то препуштено зубу времена, јер након Другог светског рата нико није марио за то. Нити су комунистичке власти Југославије то чувале, нити је ико од Срба долазио седамдесетих и осамдесетих година 20. столећа ту да то посети. Штавише и локални Роми су 1994. године украли тј. скинули бакарни кров са маузолеја, што је довело до прокишњавања маузолеја.
Дејан је писао чешким властима и молио их за помоћ који су дали нека средства за санацију маузолеја. Међитим, да би све то било уређено како треба, требало је још новца. Наша амбасада у Прагу је рекла да они не могу да траже средства из матице, јер су током 1990-их година беснели ратови на Балкану и вршена је агресија НАТО пакта на нашу отаџбину.
Тек 2001. године први пут да југославенски амбасадор из Прага долази у Јиндриховице и има увиђај у то какво је стање тамо. Оно што је занимљиво јесте да су у Праг долазили Зоран Ђинђић, премијер Владе, као и Борис Тадић, председник Републике Србије... али нико од њих није посетио Јиндриховице. Једино је Томислав Николић, 30. новембра 2016. године посетио Јиндриховице и положио венац. Тих година су Влада Србије, али и Русије издвојиле нека средства за санацију маузолеја.
Дејан Ранђеловић је почео да доводи ту православне Србе, Чехе, Русе када су одржавани и парастоси за наше жртве у Јиндриховицама. Обично је то за Видовдан 28. јуна и Дан победе 11. новембар.
Последњих десетак година када је интернет заживео међу Србима, почео је долазак екскурзија из Републике Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, како школских, тако и разних удружења која су имале родољубиву тематику. Прва београдска гимназија, као и Уметиничка школа у Новом Саду, затим Војна академија и Полицијска академија у Београду имају у свом наставном програму обилазак Јиндриховица.
Дејан Ранђеловић је у емисији апеловао на то да му треба помоћ око дигитализације списка жртава, што би могли наши омладинци да ураде. Да се направи и интернет страница која би промовисала гробље и маузолеј у Јиндриховицама. To неке ствари за које није потребан новац, већ добра воља.
Наш дуг према прецима имамо сада шансу да одужимо.
Интервију са Александром Павићем погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
