Нисам стручњак у овој области, али некако је све тако постављено да ми помислимо да није – у споразуму нема меморандума, иза датума не пише место потписивања споразума, испод имена председника пише само Пресидент, али не и чега, итд. Међутим, исто тако знам да се Американци, када је дипломатија у питању, не шале, тако да ми се чини да овај споразум јесте обавезујући – пацта сунт серванда, оцењује у разговору Огњен Радоњић, професор Филозофског факултета у Београду.
Написали сте у тексту за Пешчаник да је, према споразуму из Вашингтона, Србија признала лажну државу, али да ће то ступити на снагу за годину дана.
– Што се мог закључка тиче да смо ми потписали независност Косова које ступа за годину дана у праву сте – да, ја тако мислим због конструкције реченице.
Први део реченице се односи на мораторијум од годину дана на наше акције отпризнавања Косова и други, потпуно независни део реченице који је одвојен запетом се односи на наше, временски неограничено, уздржавање од лобирања непризнавања Косова и његовог пријема у међународним организацијама.
Дакле, Србија неће директно признати Косово, јер то неће ни бити потребно. Оно ће се легитимизовати кроз пријем у међународним организацијама којем се ми нећемо противити.
Да ли то сматрате добрим или лошим потезом српских власти? Или сте при становишту да нису ни схватили шта потписују?
– Није овде само у питању та тачка и мање је важно да ли су схватили шта потписују од тога шта су све потписали. Јасно је да овде није реч ни о каквој економској сарадњи између Србије и Косова – какви су то привредни пројекти на којима ће да сарађују две распале економије из којих је масовна бежанија?
Чак и ако се буде градио ауто-пут и пруга које нико неће користити, неће нам то нико поклонити већ ћемо се задужити код Американаца чије ће онда фирме да се баце на изградњу. Дакле, овде су пре свега у питању били амерички интереси због којих смо уболи прст у око Русији, Кини, ЕУ, УН, арапским земљама и муслиманима.
Па какве везе ми имамо са Хезболахом који у Србији нема никаквих активности? Једино што смо заузврат добили је да се сада налазимо у њиховом координатном систему, а за пресељење амбасаде у Јерусалим, Израел нас награђује признањем Косова против којег се ми наводно боримо и остављамо душу на терену.
Дакле, све је ово потпуно сумануто из перспективе наших спољнополитичких интереса.
Да ли верујете да председник Србије заиста није знао шта потписује и да је био затечен? Важи ли то и за такозваног премијера? Такође, како видите понашање и изјаве Доналда Трампа у тој прилици?
– Можда јесте, можда није, међутим понављам, оно што мени прво упада у очи је да је овај споразум у потпуности супротан интересима Србије, у супротности са интересима Косова, осим оног дела везаног за наше индиректно признање и у потпуности у складу са америчким интересима.
Велико је питање и да ли је из овога Израел профитирао. Ја мислим да није. Ми смо тамо отишли сервирани на тацни, џаба подршка нашем историјском успеху на овом путешествију.
Што се Трампа тиче у његовом фокусу за унутрашњу борбу нису Србија и Косово – већина Американаца ни не зна где се налазимо. Трамп је опалио Кину и Русију и за себе придобио моћан јеврејски лоби и то је оно што њега интересује.
Што се његовог понашања тиче, он је тамо буквално газио нашег председника, а тиме и нас као грађане земље коју представља. Али то и није толико чудно. Зашто би нас Трамп поштовао када не поштујемо сами себе – види он да нас председник са својом екипом већ годинама тресе о под, а ми и поред тога гласамо за њега.
Елем, како у школском дворишту, тако и на међународној сцени од сваког силеџије постоји већи и Трамп нам је то врло јасно ставио до знања.
Шта се закључили из реакција руских званичника на то што се догодило у Америци?
– Захарова је рекла шта је имала да каже.
Како видите исход црногорских избора, када је реч о Србији? Имајући у виду наводе о томе да се српски председник мешао у тамошње прилике и да је заступао великосрпску политику…
– Глупости. Којем диктатору одговара да са власти падне диктатор из окружења? Уверен сам да су све оне представе паљења заставе Црне Горе у центру Београда, националистички перформанси омладине у капуљачама и ауто-литије овде организоване како би се уплашио просечан црногорски гласач који би, у том свом страху од северне немани, заштиту пронашао код вишедеценијског диктатора који се као бори против такозване великосрпске политике.
Оно што сам ја приметио је да када је донет споран Закон о слободи вероисповести да је наш председник био веома тих и да, када је желео да посети СПЦ у Црној Гори, није наишао на одобрење, због чега није ни отишао. Исто је прошао и наш, са српским председником више него близак, патријарх.
Слично томе, када је на недавним црногорским изборима дошло до, хвале вредног преокрета, нисам приметио неке реакције напредњака.
Верујте ми, да им је Ђукановићев пад одговарао, не бисмо могли од њих данима да живимо. Сеирили би данима и то непрестано. Дакле, да, мешао се али у корист владајуће номенклатуре.
Видите ли назнаке „новог доба“, када је реч о региону и односима између држава бивше Југославије?
– Не. Једино Црној Гори држим фиге. Мислим да су добили шансу и волео бих да је искористе и изграде стабилно институционално и грађански оријентисано друштво. Ето, сасвим лагано могу да уче на нашим грешкама. И од нас неке користи.
Шта мислите о ономе што последњих месеци ради опозиција, пре свега, партије Драгана Ђиласа, Вука Јеремића и Бошка Обрадовића?
– Мислим да немају фокус. Ухвате се неке афере, млате њом пар дана и онда је забораве. Не мање важно, једино чиме се баве је председник. Из уста им не излази. Ја мислим да је то велика грешка.
Афере се морају непрестано држати у фокусу. Са конкретним жртвама овог режима или њиховим породицама као што су Александар Обрадовић, Марија Лукић, Станика Глигоријевић, Милан Јовановић, итд… се морају одржавати редовни контакти и мора им се пружати непрестана подршка.
Да немамо са оваквом опозицијом шансе, схватио сам када је допустила, а морам да кажем и сви ми са њом, да млада Јована Поповић данима труне у затвору. То је био наш највећи пораз. Ту смо као друштво показали наш однос не само према слободи, већ и младости. Као да је презиремо.
Такво друштво нема никаквих шанси. Једино чему се надам је да у овоме грешим. Исто тако, за мене је, на пример, потпуно несхватљиво да је Зеленовића на недавним поновљеним изборима у Шапцу опозиција у потпуности оставила на цедилу.
Уместо да оду тамо и помогну му да контролише бирачка места, они су цео дан ћутали као рибе – невероватно!
Збуњује ме такође што су остали неми на победу опозиције у Црног Гори. Морам да нагласим да је сасвим довољан знак за узбуну чињеница да ова опозиција није била у стању да за последње две године у први план избаци десетак младих нових лица и препознатљиве људе на локалу.
Мени то говори, да се већ поприлично истрошени кадрови лактају. Нажалост, без рециклаже тешко да може нешто на пољу опозиционог деловања да се поправи. Нека се угледају на црногорску опозицију која је успела да изроди сасвим нова лица и пробуди наду у боље сутра – управо због тога је Дритан битан.
Како видите оснивање нових организација и њихове акције као и акције увелико постојећих, попут Не давимо Београд, Грађанског фронта…?
– Није њима лако. Поздрављам свим срцем, али капацитет њиховог деловања је локалног карактера. То је важно за ситне победе грађана, али није довољно за покретање неких коренитих друштвених промена.
Цените ли да су основане њихове наде да могу да оваквим опозиционим деловањем и оним што из тога може ново да се изведе, сруше власт СНС у Београду?
– Мислим да нису. То је немогуће када СНС држи у својим рукама све ресурсе и власт. Ваљда нам је пример Зеленовића то јасно показао. Потребна је озбиљна политичка организација, удруживање и више десетина хиљада обучених посматрача за контролу избора.
Друго, мислим да ће уз изборе у Београду бити организовани и председнички и ванредни парламентарни избори.
Уколико опозиција што пре не повеже редове, могу само да им поручим да ова клика неће пасти са власти због признања Косова, ако је то оно што они чекају. Јер ви у држави у у којој су медији окупирани, нећете бити у могућности да докажете да је уздржавање од лобирања против независности Косова и његовог пријема у међународним организацијама исто што и признање.
Напослетку, ако ова власт падне под сопственом тежином или услед притисака споља, мада ја не мислим да ће Европа имати интереса да их сруши јер су испоручили све што је тражено, повући ће све нас за собом, а улога опозиције је да нам омогући безбедно слетање.
Овако, без организоване и фокусиране опозиције, сви ћемо се заједно слупати. И на крају, свака власт је онолико крива колико јој то грађани допусте – криви смо сви ми.
Уколико не будемо у стању да се као зрели људи суочимо са сопственом одговорношћу због расула у којем живимо, заувек ћемо остати инфантилни у свету озбиљних играча.
Ко је преузео обавештајну службу у ЦГ, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Данас
