Пише: Радош Бајић
Ивана Н. је магистар естетске хирургије, има 36 година, није удата и нема деце. Живи са три мачке у свом стану на Дорћолу с погледом на Дунав, који је кад је дипломирала добила од свог оца – добростојећег грађевинског предузимача из једне вароши у Србији. Пре неколико година са тротоара испред зграде украли су јој нову „бубу фолксваген”. Кад се вратила с неког вечерњег ивента у „Хајату” мрзело је да паркира у гаражи – срећом, ауто је био каско осигуран. Сада вози нови џип „ауди ку-5”, који је једини у граду пинкрозе боје – јер је уз доплату наручила баш такав. Зарађује добро – ради на државној клиници, асистент је на медицинском факултету, по позиву одлази на заказане интервенције у неколико приватних клиника, које је масно плаћају јер је одличан хирург. Специјализовала се за реконструкцију дојки и веома често јој долазе клијенткиње из Емирата и Саудијске Арабије. На уснама какве би данас желела да има свака друга жена није морала да интервенише, добила их је рођењем од мајке и од оца. Али са дојкама то није био случај. Пре седам година најбоље импланте уградио јој је чувени италијански пластичар из Милана, код кога је била на тромесечном курсу. Свакако, жлезде и млечни путеви су остали сачувани. Задњица није дирана…
Мачке с којима живи Ивани Н. су велика радост, али и немала брига, поготову кад треба да отпутује на иновативне научне скупове и конгресе у свету. У азил их више не даје јер није задовољна третманом својих мезимица, које су два пута после неколико дана проведених у мачјем колективу остајале скотне – због чега је морала све три да стерилише. То јој је веома тешко пало јер сваки атак на репродуктивни систем женског створења ажурира биолошки сат и поспешује старење јединке. Она то као лекар веома добро зна. Због свега тога млада и лепа Ивана Н. увек када путује ван земље мора да их дан раније одвезе у варош у којој је рођена и остави код мајке. А њој је све теже да их ревносно сачува јер је болесна – прошле године је оперисала кук, па се све теже креће. А мачке ко мачке, једва чекају да збришу у суседно двориште.
Јунакиња ове приче има момка Бориса Ј., са којим се забавља осам година. Он је старији од ње – близу је четрдесете. Запослен је у београдском департменту америчке ИТ компаније као програмер сениор. Вози последњи модел „бе-ем-ве седмице”, воли сатове и од тениса једино више преферира да игра голф. Од својих дебелих примања је, као кад је кинуо, купио велики стан у елитном насељу чију градњу лично надзире председник Србије. Лако је закључити да је реч о „Београду на води”.
Када Борис Ј. не путује на голф турнире по свету њих двоје викенде најчешће проводе у његовом стану. Воле да се излежавају и по два дана и две ноћи да ходају голи по пространом, модерно намештеном ентеријеру у којем нико не може да их види. Док уживају, испијају најбоља вина и одмарају очи на светлуцавој савској води. За осам година љубави Ивана Н. је два пута остајала трудна. Први пут је ишла на абортус, јер су се њих двоје тако договорили, након што су закључили да је рано да се заробе и постану родитељи, да треба још мало да путују, да живе пуним плућима и да „испијају слободу”, како то Борис Ј. воли да каже. Кад је други пут остала трудна, Ивана Н. се ломила и није била сигурна шта треба да уради. Кад је чула радосну вест, мајка јој је запретила да „она док је жива хоће да види унуче, а ако не роди, више неће да јој чува мачке”. И без обзира на то што Борис Ј. није био одушевљен – Ивана Н. је скоро преломила. Али, нажалост, док је у теретани, свесна свог стања, вежбала само у горњем корпусу руку и рамена, као убод ножем – осетила је јак бол у доњем стомаку. И одјурила у тоалет. Кад је устала са ве-це шоље, било јој је јасно да је све готово. Од тада, без обзира на то што се не чува – више није остајала трудна.
А пре скоро сто година, однекуд из источне Херцеговине са трудном женом и два мала детета у Топлицу, у село Алабана, доселио је Здравко Р. У годинама након тога сељаци су испред дућана нагађали да се кошчати и оштрооки Херцеговац склонио у Србију од крвне освете неког Турчина, чијег је брата затекао у свом обору и прекратио га. Здравко Р. је од сеоског кмета добио дозволу да на ледини близу сеоског гробља склепа кућицу од блата и прућа. Имао је златне руке – све је урадио сам. Убрзо се прочуо као опасан радник, који застане да завије прву цигару дувана тек када домаћин донесе ручак на њиву. Садио је сељацима шљиве и рупе копао тако брзо да су се људи чудили и крстили.
„Тамо где ја он рођен, земље нема, само је камен, па је због тога он тако жељно и брзо преврће и с њом ради шта му је воља”, причали су. Пошто му је кућерак био близу гробља, откако је доселио у Алабану ниједну раку није ископао нико други, него Здравко Р. Такође, убрзо затим је своју херцеговачку капу заменио шајкачом, коју су у то време носили сви у селу.
И тако је кренуло. Камен на камен, циглу по циглу – за неку годину је уз помоћ народа и мобе сазидао кућу. Онда је купио лепу парцелу – и сам подигао свој шљивик, па затим велики воћњак са вишњама, које су шпекуланти и препродавци лепо плаћали. А за све то време, док је Здравко Р. уз крваве пренге на мишицама и чворноватим леђима текао свој домазлук, његова жена је сваке године рађала по једно дете. Тако су догурали до деветоро, једно другоме до уха. Шест ћерки и три сина.
Данас, сто година касније – Здравко Р. има седамдесет и два потомка. Расути су по целој Србији и свету. Ивана Н. ће ускоро докторирати и постати професор универзитета. Недавно јој је преминула мајка и њене мачке више нема ко да чува.
Треба ли Србија, која сваке године остаје без 30.000 својих житеља, да се замисли и запита – куда иде?
Ко ће у њој живети након следећих сто година?
Нову Шкабову колумну можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Политика
