Пише: Миодраг Миликић, специјални саветник у Српско-Руском центру “Мајак”
Русија је кроз своју историју дала много људи који су допринели свету у разним областима науке и културе, али нигде није допринела у толикој мери као што је то урадила у књижевности. Без руских писаца и песника, светска књижевност би изгубила смисао који данас има. Тургењев, Достојевски, Чехов, Јесењин, , Блок, Пастернак, Гогољ, Толстој, Солжењицин, Шолохов и други су само један, али највреднији део руског књижевног стваралаштва.
Након средњовековне књижевности, у Русији та уметност почиње да цвета у XVII веку по патронатом, али и цензуром, руских императора и императорки. Свој зенит она достиже у XIX веку, а почетак тог златног доба се везује за једно име и многа његова дела – Александар Сергејевич Пушкин.
Интересантна је чињеница да овог генија руске поезије и прозе не би било без двојице утицајних Срба из Херцеговине, који су служили Руској Империји. Први од њих је гроф Сава Владиславић Рагузински, племић који је рођен у Јасенику код Гацка 1669. године. Био је земљопоседник у Дубровнику пре службе у Русији, где је постао саветник првог руског императора, Петра Великог, а такође је био и значајан дипломата и један од оснивача царске тајне службе. Обављао је разне мисије у име цара, а најзначајнија је мисија у Кини, захваљујући којој је исписана и учвршћена руско-кинеска граница.
За нашу причу је интересантнија друга мисија Саве Рагузинског. Он је био послат у Африку ради извиђања терена и успостављања поморске трговине. Као после сваке мисије, па тако и ове у Африци, Рагузински је цару доносио поклоне. Овај пут то није било ништа материјално. Довео му је слугу Ибрахима Ханибала из Етиопије.
Ханибал је служио код Петра Великог на двору, а у војној служби је напредовао до чина генерала. Много важније за нас је то, што је Ханибал био прадеда Александра Пушкина по мајчиној линији, и без њега не би било Александра Пушкина каквог данас познајемо по његовим делима.
У Москви, 6. јуна 1799. године, родио се Ханибалов праунук, отац модерне руске књижевности, Александар Сергејевич Пушкин. Иза себе је оставио мноштво поетских, прозних и драмских дела, која су преведена на многе језике света, изучавају се и читају у целом свету, а без њих не бисмо могли да замислимо даљи развој руске књижевности. Русија је вековима била колевка бунтова широких народних маса и револуција, а Пушкиново немирно и необуздано срце је било на страни декабристичких устаника у борби против царске власти.
Декабристи су били припадници руског племићког опозиционог покрета, чланови тајних друштава и организатори побуне против царског режима у децембру 1825. године. Име су добили по месецу децембру (рус. Декабрь). Већина њих су били школовани у Паризу и Лондону, одакле су са собом донели идеју о рушењу царске аутократије, која је гушила либерализам за који су се они залагали. Пушкин је описао Декабристички устанак у својој драми ''Евгеније Оњегин''.
Испред Сената у Санкт Петербургу је 1. децембра 1825. године букнуо устанак против цара Николаја И, а декабристима су се 14. децембра придружило око 3.000 руских војника. Лојална војска је са око 9.000 својих припадника потиснула устанике од Зимског дворца на залеђену реку Неву, на којој је лед пуцао од топовских хитаца, а многи револуционари су се томприликом удавили. Дана 3. јануара, побуњеници из преосталих тајних друштава су поражени и њихове вође су доведене на суђење у Санкт Петербург. Декабристи су били одведени у Зимски дворац, где су били испитивани, суђени и осуђени. Декабристичке вође: Каховски, Павле Пестељ, песник Риљејев, Сергеј Муравјов и Михаил Бестужев-Рјумин су обешени. Други декабристи су прогнани у Сибир, Казахстан и Далеки исток.
Када је пет декабриста вешано десило се нешто неоубичајено. Ужад којима су били завезани су пукла пре него што су умрли. Светина је веровала да према вековној традцији сваки осуђени затвореник који преживи вешање да треба бити ослобођен. Уместо да ослободи ове затворенике, император Николај је наредио да им се направе нова ужад, и били су обешени поново. Ово је била последња јавна егзекуција у руској царској историји. Ни Пушкина није заобишла казна због подршке Декабристима. Његов живот је био у рукама једног Србина, генерал-губернатора Санкт Петербурга – грофа Михаила Милорадовића. Цар Николај је тражио смртну казну за Пушкина, а Милорадовић је замолио цара да то не чини и прогнао је песника на југ, у Кишињев, Симферопољ, Бахчисарај и Одесу, где су настала нека од његових најзначајнијих дела.
Потомак српске породице Милорадовић из Гацка, Михаил Андрејевић Милорадовић, рођен је у Санкт Петербургу 1771. године. Био је руски генерал који се истакао у ратовима против Наполеона.
Служио је под командом Суворова у рату против Турске и Пољске. Истакао се у рату у Италији и Швајцарској (1799). Године 1805. постао је генерал-потпуковник и учествовао је у бици код Аустерлица под Кутузовљевом командом. Истакао се много пута у Руско-турском рату (1806 — 1812).
Године 1806, награђен је мачем који је био украшен дијамантима и на коме је писало „За храброст и спашавање Букурешта“. Поново је победио Турке код Обилештија у Румунији 1807. године. После победе над Турцима 1809. код тврђаве Расеват у Бугарској, унапређен је 1810. у генерал-пуковника.
Током Наполеонове инвазије Русије био је један од најистакнутијих и најуспешнијих руских команданата. У бици код Бородина предводио је резервну милицију. Касније је командовао одступницом, која је ометала француско напредовање према Москви. Кад је Наполеон почео са повлачењем из Русије, Милорадовић је победио Французе у бици код Вјазме. После тога његов корпус је постао један од најактивнијих у прогањању Наполеонове војске из Русије. У бици код Бауцена 1813, предводио је заштитницу од савезника. Приликом победе код Кулма био је у команди руско-пруског корпуса, којега је предводио и у бици код Лајпцига. Током 1814, командовао је савезничким контингентом у Холандији.
Као војни заповедник Санкт Петербурга је командовао војском у одбрани државних институција од Декабриста. Према речима историчара, Милорадовић је био веома благ према декабристима, што се види и у његовом поступку према Пушкину, који је био супротан вољи цара Николаја, а захваљујући свом ауторитету и популарности је био на добром путу да на миран начин оконча устанак и заврши крвопролиће. На крају је руски племић и генерал српског порекла страдао од руке Декабриста, када га је један од устаника, Петар Каховски, убио.
Један Србин је заслужан за то, што је довођењем Пушкиновог прадеде Ибрахима Ханибала у Русију омогућио настанак књижевног генија, а други зато што му је поштедео живот и омогућио му да даље ствара своја дела. Пушкин сопствени живот није пуно штедео. Дана 10. фебруара 1837. је погинуо у двобоју.
О новом мешању у унутрашње ствари Белорусије прочитајте ОВДЕ.
Извор: Мајак
