Овако почиње разговор 84-годишњи Лазар Косановић, један од последњих потомака чувеног српског научника Николе Тесле.

Убијен 91 члан породице

Каже да је ова породица највише страдала у Другом светском рату.

– Укупно 91 члан шире породице Тесла убијен је у Независној Држави Хрватској, од чега њих 14 у логору Јасеновац. Они нису убијани зато што су Тесле већ зато што су Срби. У Теслином родном селу Смиљане, само два дана пошто је формирана НДХ, усташе су ухапсиле локалног пароха Матију Стијачића који је служио у истој цркви у којој и Николин отац. Убили су тог свештеника, а затим, на Светог Илију, 2. августа, започели су крвави пир који је трајао до 10. августа. Заклали су и живе запалили укупно 530 Срба, а многе послали у Јасеновац. Јануара 1943, кад је Никола Тесла преминуо, у његовом Смиљану више није било ниједног Србина – прича Лазар Косановић и додаје да не зна колико је у том догађају страдало Теслиних рођака, али да су усташе све учиниле да би затрле постојање Срба.

– Срушили су цркву у којој је Теслин отац служио. Она је обновљена заслугом српског културног друштва Просвијета после рата, али су је поново срушили у овом, последњем рату. Толико о њиховом поштовању великог научника.

На констатацију да су Хрвати веома озбиљни у намери да докажу да је Тесла не само држављанин Хрватске, већ и родом Хрват, наш саговорник само одмахује руком.

– То што га својатају нема никаквог смисла. Ако му је отац био православни свештеник, ако му је мајка била Српкиња, ако су му усташе побиле 91 члана фамилије, како онда Никола Тесла може да буде Хрват? Чак то не може да буде ни по месту рођења. Рођен је у Аустроугарској монархији и из ње је и отишао у свет. Дакле, више права да га својатају имају Аустријанци и Мађари него Хрвати – каже Косановић.

Масакр на Огњену Марију

Ни његова породица није прошла ништа боље у Другом светском рату. Лазар је рођен у селу Јасенак, код Огулина, на тромеђи Горског Котара, Лике и Кордуна.

– Само од априла 1941. убијено је или заклано 36 Срба из Јасенка и 46 Срба из оближњег села Дрежнице. Мени су тада побијени отац, деда, стриц и теча. Сви су заклани 30. јула, на Огњену Марију, а усташе су поновиле свој пир и на Светог Илију. У оба случаја жртве су бачене у Клечку јаму. То је породична трагедија која се дубоко урезала у моје сећање – прича Косановић. Каже да је тек после рата установљено да је у ову јаму, с именом и презименом, бачено 153 Срба и то са подручја Плашког, Примишља, Дрежнице, Горње Дубраве.

– Међутим, на том списку жртава нема оних из Витуња, Огулина, Гомирја, Српских Моравица и Јасенка. Хапшења Срба у Огулину и Горском Котару су почела у априлу, недуго пошто је успостављена НДХ. Одводили су их у некадашњу средњовековну Франкопанску кулу која је била претворена у Окружни затвор. Али, прави пир почиње тек пошто се одатле повукла италијанска војска и предала усташама комплетну власт. Заточене Србе су после мучења или полуживе бацали у Ђулин понор или их одводили на Галге или у Клечку јаму. Постоје подаци да су у два наврата отерали око 200 Срба у логор Даницу код Копривнице, а затим на Велебит, у логор Јадовно где су их побили – наводи Косановић.

Народ тог краја се побунио против зла и оформио партизанске јединице које су до почетка 1943. године успеле да ослободе Огулин и околину и ту направе слободну територију. Због тога је јануара 1943. покренута Операција Вајс. Рудолф Литерс је у заповести својим јединицама 12. јануара 1943. навео: „У заједничком дејству са 5. италијанским корпусом разбити партизанску државу у простору Карловац – Огулин – Госпић – Книн – Босански Петровац. Истребити банде укључујући и све остале непослушне елементе који угрожавају сигурност управљања у тој области…“ Тако је и било.

У вишедневним борбама 392. легионарске и 114. ловачке дивизије са јединицама 13. дивизије НОВЈ, снаге Вермахта су успеле да 31. јануара 1943. године поврате изгубљену територију. Тог дана, заједно са 33. усташком бојном отпочињу напад и на јединице 1. и 3. ударне бригаде 8. дивизије НОВЈ у рејону села Плашког. Потиснувши партизане, усташе су кренуле у крвави пир тако што су попалили и опљачкали сва околна села, а међу њима је био и Јасенак.

Нож под грло

– Друга трагедија коју памтим одиграла се кад су усташе током те офанзиве упале у наше село. Почели су претрес кућу по кућу и дошли су у једну у којој смо се у подруму сакрили жене и деца. Тада сам имао осам година и био једино мушко дете међу свима. На врата је залупао један од усташа, после сам сазнао како се зове, домаћица, Хрватица је била, отворила му је врата и упитала: „Ти си, Брацо?“ Он је био изненађен и питао како то зна, а она је одговорила да су комшије, из истог су села. Тај усташа је одгурнуо и дошао до нас деце и мене првог шчепао левом руком за косу, а десном је из чизме извадио нож и ставио ми га под грло. Рекао је: „Данас нисам расположен да кољем жене и децу. Данас кољем само шлапаве.“ Усташе су тако звали партизане јер нису имали чизама, већ су носили вунене назувке које су на ђону ојачавали или делом од аутомобилске гуме или говеђом кожом. И даље памтим његов лик, ту усташку униформу коју је носио и ту косу, равно подрезану до рамена. До краја живота ћу памтити тог усташког допуковника, Јосипа Томљеновића Брацу – прича Косановић.

Усташе су све мештане похапсили и убацили у сточне вагоне са последњим одредиштем – логор Јасеновац.

– Моја мајка, сестра, брат и ја смо били у једном од тих Г вагона. То су сточни вагони на којима је писало: „За осам коња или 32 човека“. Нас је било по 60 у сваком од њих, а била је читава композиција кренула. У вагону само слама на поду и кибла у углу где смо вршили нужду. Знали смо да нас транспортују у неки логор, али су партизани порушили пругу, па се чекало да је обнове да бисмо наставили пут. У том чекању, у тим вагонима смо провели око шест месеци. У њима смо и дочекали капитулацију Италије 8. септембра 1943. године. Већ следећег дана усташе су се повукле у обезбеђењу те композиције и ми смо изашли на слободу. Прихватили су нас људи из околних села и сместили по кућама. Од тада смо тумарали и бежали од усташке каме. Пред крај рата смо стигли до Словеније. Срби из Хрватске су пуно пропатили у Другом светском рату. Међу њима је била и породица Николе Тесле. Хрвати то треба да знају ако га већ својатају – каже Лазар Косановић.

На питање да ли се зна колико је још живих потомака овог научника, Косановић каже да та евиденција никада није прављена.

– Једно је сигурно. Сваке године нас је све мање. Време чини своје – каже на крају разговара овај 84-годишњак.

Погрешно цитирају Будака

Косановић каже да му веома смета што се погрешно интерпретира изјава Миле Будака о „коначном решењу“ српског питања у Хрватској.

– Прича се данас да је он рекао да „трећину треба протерати, трећину побити и трећину покатоличити“. А није тако рекао у Госпићу 1941. године. Рекао је да „један део Срба треба побити, један део протерати, а један део претопити у католичку веру да им се затре сваки траг“. То је његова оригинална изјава. Ако је 240.000 Срба из православља прешло у католичанство то није једна трећина. Ако су у Јасеновцу и других 1.100 места у НДХ где су Срби страдали, убијено 750.000 Срба – то такође није једна трећина – истиче Косановић и додаје да је такође погрешно говорити да су Јасеновац и други логори били усташки.

– То су били логори Независне Државе Хрватске, а усташе су ту били само пуки егзекутори намере тадашњих хрватских власти.

Судбина џелата

Косановић каже да је његов несуђени џелат Јосип Томљеновић Брацо током Другог светског рата предњачио у хапшењу и злостављању Срба из Огулина и околине.

– Кад је ухапсио неке свештенике затворио их је у своју стају и привезао за јасле. Ослободио их је тек после два дана, да би их са осталим ухапшеним Србима отерао најпре у Франкопанску кулу, а затим, преко Копривнице и Госпића у логор Јадовно где су и скончали.

Косановић каже да је Јосип Томљеновић успео да на крају рата побегне за Мађарску, али га је тамошња војска изручила југословенским властима.

– Затворен је у војни затвор у Загребу. Заједно са њим у ћелији је био неки Језовшек, шумарски инжењер. Натерао га је да позове стражаре и слаже да има инфаркт. Када је стражар ушао, овај га је убио и онда се бацио са зида затвора на улицу. Мада је тада поломио ногу, успео је да се докопа шуме која је била удаљена два километра. Ипак, потера га је пронашла и Војни суд га је осудио на смртну казну стрељањем која је убрзо и извршена. После су овај догађај искористили да сниме и неки филм, само су изменили имена главним актерима – наводи Косановић.

Музејска поставка

Лазар Косановић каже да су с избијањем рата у Хрватској, деведесетих година прошлог века, Хрвати у потпуности девастирали Меморијални комплекс Јасеновац.

– Пре рата сам био у команди Петог корпуса ЈНА и често сам био у Јасеновцу. Знам одлично како је изгледала та предратна поставка музеја. Хрвати су на почетку држали Јасеновац и све су разлупали или покрали. Када смо 8. октобра 1991, акцијом 6. и 11. бригаде ЈНА успели да потиснемо хрватске снаге и ослободимо Јасеновац, отишао сам до Меморијалног комплекса и уверио се шта је све рађено. Оно што смо пронашли смо покупили и дали органима власти у БиХ. Имам информацију да су они то после предали Амеиканцима. Треба истражити ко је то учинио. Вероватно је то опет био неко наш – присећа се Косановић.

Прогон свештенства

Лазар Косановић истиче да су у Огулини и околини усташе предњачиле у зверствима над свештеницима и монасима оближњег манастира Гомирје.

– Ухапшени су игуман Теофан и монаси Методије и Нектарије који је имао среће и преживео. Он је касније детаљно испричао све о трагедији гомирског братства. Опљачкана је и црква у Српским Моравицама, а супругу свештеника су мучили тако што су јој забијали игле по лицу. Усташе су 17. јуна ухапсили епископа горњокарловачког Саву Трлајића као и деветорицу свештеника. И тим хапшењима је руководио Јосип Томљеновић Брацо – прича Косановић.

Пуковник у пензији

Лазар Косановић је пуковник у пензији, а највећи део свог радног века је провео у Министарству одбране.

По одласку у пензију прикључио се раду Удружењу ратних добровољаца 1912 -1918 њихових потомака и поштовалаца где је председник Управног одбора.

Био је један од чланова Организационог одбора обележавања 50 година од смрти Николе Тесле у Бањалуци.

Столтенберг тврди да локалитети са осиромашеним уранијом не представљају безбедност по здравље! Више о томе ОВДЕ!

Извор: vesti-online. com