У протекле две деценије било је много сведочења и мишљења о петооктобарском преврату, али и данас остаје недоречен одговор на питање – како се један режим који је наизглед чврсто контролисао све полуге моћи, тог 5. октобра срушио за само неколико сати?
Избори 24. септембра били су карактеристични по томе, што су се тада, поред локалних и избора за скупштину Савезне републике Југославије, први и једини пут одржали и непосредни избори за председника СРЈ, што је било омогућено усвојеним амандманима на Устав СРЈ. Ови избори су се међутим показали као судбоносна Милошевићева грешка, после које је изгубио власт, а затим се убрзо нашао и у Хагу. Они заправо и нису морали да буду одржани, али је он донео одлуку да сам себи скрати мандат.
Према једном од каснијих сведочења Милана Милутиновића, тадашњег председника Србије, пошто су се тада ближили локални и савезни избори, у врху СПС је превладало уверење да би о истом трошку требало да се одрже и председнички. Постојала процена да су се тзв. обновом и изградњом земље после НАТО бомбардовања постигли одређени ефекти у свести народа и да ће то преовладати приликом избора. Процена је, као што се показало, испала потпуно погрешна, а и дан данас је остало нејасно како је она донета, јер Милошевић ипак није личио на човека кога је било баш тако лако наговорити на такве стратешке одлуке.
Милутиновић такође сматра да је Милошевићев пораз на изборима и његово свргавање са власти није био само обичан пуч, већ је цео процес изазван, поред осталог, узајамним заједничким деловањем бројних процеса који су се дешавали 90-тих, попут ратова, распада земље и лоше економске ситуације. Такође, многи политичари и утицајни кругови у Србији су били убеђени да земља неће моћи да крене напред и да неће бити прихваћена од Запада док је Милошевић на власти.
Резултати избора су показали да је Миллошевић поражен од кандидата ДОС-а и лидера Демократске странке Србије (ДСС) Војислава Коштунице, али је он то одбио да призна и заказо други круг, што је изазвало гнев народа и велике демонстрације.
Ипак, и поред чинилаца који су наведени, и великог незадовољства народа, остаје чињеница да 5. октобар није могао да се деси да није било два кључна фактора - подршке Запада збацивању Милошевића и деловања ЦИА.
Према чланку америчког продесора Дејвида Швимера, ЦИА и друге америчке агенције су својски прионуле да после бомбардовања коначно свргну Милошевића. Прво, само од средине 1999. године до последњих месеци 2000, јавне и приватне америчке организације су потрошиле су око 40 милиона долара на легалне програме у Србији, не само на подршку опозицији, него и независним медијима, грађанским организацијама и иницијативи „Изађи и гласај“. Путем оваквог отвореног ангажмана Сједињене Државе су намеравале да утичу на јавно мнење. Исти циљ је имала и ЦИА, само што је свој посао обављала у тајности. Постојао је тајни рад подршке Милошевићевој опозицији, а ЦИА је упумпала милионе долара у антимилошевићевску кампању, углавном кроз састанке са кључним сарадницима лидера српске опозиције, и то ван државних граница, при чему им је на лицу места даван новац у кешу.
У Србији је фокус ЦИА-е био на томе да изврши утицај на умове њених грађана, а не да манипулише биралиштима. Умешаност америчке обавештајне заједнице у изборе била је „темељна“, а Вашингтон је користио све инструменте националне моћи да оствари исход који би ишао у прилог САД. Поред тога, америчке организације за промоцију демократије, настојале су да обезбеде да Милошевић нема могућност да лажира пребројавање гласова. Једна НВО финансирана из САД обучила је преко 15.000 активиста за надзор биралишта.
Британски новинар Тим Маршал је такође у својој књизи "Игра сенки - Петооктобарска смена власти у Србији" пише да су Америка, Британија и Немачка потрошиле више од 60 милиона долара на финансирање српске опозиције а да су у план рушења Милошевића били су укључени специјалци ЦИА, САС и многи други обавештајци.
Други кључни фактор за пад МИлошевића била је одлука војске да се њене јединице не смеју ангазовати у међустраначким сукобима, и појављивати на улицама. То је било веома важно јер се, према каснијем сведочењу генерала Небојше Павковића, сазнало да су припадници опозиције, предвођени Велимиром Илићем, пре доласка у Београд дошли у посед веће количине наоружања из фабрике ”Слобода”, чији директор је пришао опозицији.
Две деценије касније, видимо резултате петооктобарског преврата,а историја ће расветлити све оне детаље који су и дан данас остали сакривени.
Почело пријављивање жртава монстуозних злочина у јужној српској покрајини! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Курир
