Пише: Дмитриј Ољшански
Све је врло просто.
Русија је једино место где су њених девет милиона становника - своји.
Ни један озбиљан европски народ - ни Французи, ни Немци, ни Британци - неће их пустити даље од предсобља, а трезвено сагледана перспектива је - тридесетак година чекања на пријем у Европску унију, статус гастарбајтера миграната, са лактањем у реду за пријем. Негде између Косова и Босне.
А чак им не светли ни часна политички коректна улога „светих других“ .
За то би јој била потребна домаћа егзотика, али где је?
Дакле, Белорусе тамо чека статус додај-принеси.
Неки ће да перу подове.
Неки ће да беру јагоде.
Неке Белорускиње ће рађати бебе по наруџбини.
Сваки рад има своју вредност, али сваки човек из Минска или Гомеља у Русији може постати и министар, и генерал, чак и писац, и нико никада неће приметити разлику између њега и министра, генерала или писца из Калуге или Череповца.
Зато што разлике - нема.
Добили би и приступ тржишту од сто педесет милиона људи - потпуно равноправно, одмах и заувек, а не као трећаеразредни људи, чији ће унуци, можда једног дана, имати неку вредност.
Зашто је поновно уједињење Русије и Белорусије корисно за Русију?
Све је такође врло просто.
После Лукашенка у Белорусији неће моћи да све остане како је било за протеклих четврт века: када смо иза Смоленска, са друге стране отворене границе, имали свог „једног више“, уредног и ефикасног, коме смо додавали новац, а он говори руски и сматра нас најближом родбином.
Западни свет, ако заузме Минск, то неће учинити, благо речено, да би приграбио белоруске фабрике. Потребно му је само једно: да доврши подизање ограде око нас, а уз ограду да постави пса, коме се пена беснила слива са очњака.
Стога, ако се не ујединимо, неће бити неутралности: граница ће бити затворена, руски језик ће званично бити укинут и полако бити искорењиван, а белорусима ће се од детињства говорити да је Русија таква филијала пакла на Земљи да су се против ње борили белоруски партизани у Другом светском рату...
Још нешто.
Постоје жене које вас – ако се њима не ожените – цео даљи живот мрзе.
То је случај са готово свим нашим суседима - бившим провинцијама Руске империје, бившим републикама Совјетског Савеза - или су оне ми, или су наши непријатељи.
Удаљеност између нас је премала, па ако их нисмо привукли, њихове локалне власти проналазе аргументе да објасне зашто треба да се удаљавају од нас.
Па, не могу да признају истину: да желе већу баронску моћ и више украденог новца него што би могле прогутати да су „под Москвом“.
Модерне фантазије о угњетавању се и праве да би клијенти мрзили сличне себи, да би се поносили могућношћу да постану небитан мали комад, уместо да буду део велике целине.
Корист западног света идеално се венчава са оним што је повољно за провинцијске феудалне господаре.
Дакле: ако се са `комадима` не венчавамо ми…
Амери повећали своје присуство у ваздушном простору ове земље после инцидента са Русима! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: fakti.org
