Пише: Ђорђе Мамула
Вера и богослужења су испуњавали празан простор, који је током криза кроз историју нарастао због уздрманих друштвених вредности. Вера је често као вода нашла пут и одговорила на дубоку човекову потребу за Богом и потребом да неостане сам. То је била социолошка чињеница, готово аксиом. Растућа друштвена агонија и социјално безнађе у Црној Гори су крчили пут друштвене кризе и грудва снега је кренула са брда и претворила се у лавину. Стога нема места изненађењу што је вера показала своју моћ и снагу у Црној Гори, али и снагу грађана, посебно од 2016.г. Влада Црне Горе покушала је и 2020. најбруталнијим насиљем да брани престо и огромно своје, али и својих, богатство против мирних литија. На жалост, прекасно су схватили да митраљези не могу да помогну. Борисав Пекић каже: „Ја сам разуме се знао да нема добре полиције, која може заменити рђаву политику“, али ко ће да чита Пекића. Грађани у литијама и сви који су подржавали литије и били против Закона о слободи вероисповјести, нису хтели да буду претворени у споменике крајпуташе ДПС-ове поражене политике.
Већ је почетком марта ове године било јасно да папа има велике резерве према Закону о слободи вероисповјести. Пре свих осталих је крајем прошле године председнику владе Црне Горе, Душку Марковићу речено у Ватикану, дипломатски и углађено да нема подршку Ватикана за наведени Закон и да папа нема намеру да посети Црну Гору.
Власт у Црној Гори није била спремна да учи из историје или је те лекције схватала као нешто што је се не тиче.
Године 1945.г. Јосип Броз Тито и Александар Ранковић су покушали да са катарактом на мозгу, кардинала Алојзија Степнца приволе да направи Хрватску римокатоличку цркву, противно свим правилима католичанства. Врло опијени ратном победом и превеликим изливом власти у мозак, мислили су да надиграју таквог играча какав је кардинал Степинац и наравно нису успели. Пошто је то одбио, тек тада су одлучили да му суде за почињенa кривична дела. Поступак је обустављен због његове болести. Касније је преминуо и сахрањен je у загребачкој катедрали, пошто је претходно на паради у Загребу 1945.g. седео поред првог човека Републике Хрватске Владимира Бакарића. На слици је приказан и совјетски пуковник. Уклоњени су са слика старешина Исламске заједнице и епископ СПЦ.
Током 1967.г. је већ забележено да трећину грађана чине верници.
У години велике студентске побуне, у Београду и Загребу, 1968.г. због из издаје социјалистиче револуције, патријарх српски Герман врши богослуижење над моштима цара Стефана Душана, обележава се 750 година самосталности СПЦ.
Године 1966..г. Београд је поново успоставио дипломатске односе са Ватиканом и Римокатоличка црква је започела са активностима. Тадашњи председник државе Јосип Броз Тито је посетио Ватикан, а тада је први пут његовој супрузи Јованки Броз приликом посете омогућено да уђе у одаје Ватикана, у које до тада жене нису крочиле. То је био сигнал да у социјалистичкој Југославији политика нема одговоре на многа питања и да вера са часовима веронауке све више осваја напуштени простор социјализма.
Потом је одржана комеморација за кардинала Степинца. Рођени брат Степинца је иначе био у партизанима, a убиле су га усташе.
Године 1971.г. римокатолоичка црква је Марију Бистрицу прогласила за место ходочашћа. То је место 37км удаљено од Загреба ка северу, где се налази базилика, црква Свете Марије Бистричке. Ходочашће је почињало из Загреба као литијa, у четворореду монахиња и монаха па ходом 37 километара. Власт је, са великим закашњењем видела да нема ни један одговор на то ходочашће.
Од 1974. када је донет нови Устав СФРЈ, забележен је пораст религиозности, односно, запажено је да вера у Бога све више испуњава простор који је напустила политика социјализма.
Године 1975.г. се обележава се рођење Св.Саве..
Године 1984.г. је у Мариији Бистрици одржана велика верска свечаност са ходочашћем од Загреба.
У Београду је основан 1984.г. нови Теолошки факултет, а годину дана касније у центру Београда, на простору где је до тада био Луна парк и повремено шатор циркуса „Адрија“, наставља се пре рата започета изградња храма Св. Саве.
У Југославији је подигнут и већи број џамија, између 1969.г. и 1980.г. око 800.
Према истраживаљима већ 1987.г. у Југославији преко половине становника су верници исто као у Северној Ирској, Данској, Француској, Великој Британији и СР Немачкој.
Године 1989.г. су мошти Св.Цара Лазара преношене из манастира Раванице.
Дакле, СПЦ није спавала, користила је уставом загарантовану слободу вероисповести, без обзира што је патријарх српски Герман тражио 1977.г. од председника савезне владе Веселина Ђурановића да утиче код војних власти да више о Божићу и Ускрсу непозивају свештенство на војне вежбе. Официри су сматрали да је то у реду, јер је у Уставу СФРЈ писало да је та држава била уставна диктатура. Или диктатура по Уставу.
Из ових примера се могло учити, видети однос државе и цркве. Уместо тога из страних амбасада у Подгорици послано је циркуларно писмо у коме се народу ставља до знања да је ДПС са Ђукановићем изгубио изборе. Институције су у Црној Гори толико урушене да је после 30 година, политика опет кренула из једног манастира, из Цетињског манастира, посвећеног рођењу Богородице. Дакле, 30 изгубљених година. Тридест година грког живота са влашћу која је имала девет гладних дедова у стомаку, као да су се спремали да иметак понесу и у гроб.
Митрополит Амфилохије Радовић је затражио да се нова власт не свађа око моћи.Импулсивно реаговање није добро у политици. Избор Алексе Бечића за председника Скупштине Црна Горе са 45 гласова је показао да има још једна већина, која може да помогне да се састави и изгласа боља влада. Изгледа да је Ђукановић из амбасада замољен да остави довољно дуг рок за састав владе. Ваља подсетити да је владајућа већина изабрана већином гласова, случајно српских. Да је бирачко тело коалиције Здравка Кривокапића добило више гласова него што има Срба у бирачком телу, што је био добар знак. Логично је да челници ДФ се недрже принципа по коме важно само учествовати на изборима, поготово што су прогласили победу. Природно ја да желе да понесу одговорност коју су имали и као опозиција, поготово када медији преносе изјаву Мухарема Баздуља да антисрпски говор постаје нешто нормално,али и да се на антисрпству не може градити политика. Његове изјаве су одјекнуле од Београда до Улциња и Рожаја, али и ди родног му Травника. Не верујем да ће челници ДФ прихватити места у влади у ресорима спорта и турузма, или ће пак дати подршку мањинској влади, до нових избора.
Утисак је и да концерн „Вијести“ покушава да буде један од актера у стварању владе Здравка Кривокапића, по својим замислима. Као да више не желе да праве пропусте, јер виде прилику да буду јавно гласило и четврта грана власти.
Снимак експлозије азербејџанског тенка погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
