Уколико у обзир узмемо и чињеницу да су Албанци, током већег дела историје, били без државе, а да су Срби, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, ширили своје поље утицаја (а самим тим и границе), онда је јасно да је надметање Албанаца и Срба било осуђено на одређени вид асиметричне борбе. Управо под дефиницију ове врсте сукоба можемо подвести терористичке активности Албанаца на простору Косова и Метохије усмерене против централне власти у Србији.
Иако је још процес исламизације Албанаца крајем петнаестог и током шеснаестог века било нешто што ће поларизовати српске и албанске интересе, претпоставке за терористичку будућност биле су остварене стањем у геополитичком поретку Балкана на крају деветнаестог века.
Призренска лига
Те 1878. године, доносиле су се одлуке које ће обликовати Балкан за деценије које треба да стигну. Након Санстефанског мира, као својеврсна реакција на дисбаланс моћи на Балканском полуострву, одржан је Берлински конгрес. За српску ствар, ова међународна конференција ће бити од значаја јер ће Србија ( и формално) постати независна. На тај начин су остварени снови бројних нараштаја који су у Србији стасавали током 19. века. Оним амбициознијим људима, стицање независности је био део пута који је требало прећи ка циљу, стварању земље јужних Словена. Истицањем кандидатуре за пијемонта уједињења сродних народа, Србија је стекла противнике, пре свега у виду Аустро-Угарске и Бугарске.
Ове државе су у пројекту Југославије виделе директну претњу својим интересима и позицијом у геополитичком поретку Балкана, с једне стране, а са друге стране, имале су аспирације према територијама које би та, у то време, фиктивна Југославија требало да поседује. Аустро-Угарска није желела тако лако да се одрекне права на анексију Босне и Херцеговине, права које јој је признато на Берлинском конгресу, а Бугарска је за себе желела вардарску Македонију. Све су то разлози за почетак специјалног рата, који ће ове земље водити против Србије, у годинама након Берлинског конгреса, па до Првог светског рата.
Значајну улогу ће у свему томе имати Албанци, које ће финансирати, организовати и обучавати официри из Софије и Беча. Вођени ставом да „Арнаути не могу и не смеју доћи ни једним својим делом под власт Срба, а Срби да могу и морају доћи под власт Арнаута“, финансијски и логистички подржани из иностранства, Албанци су кохезију која је постојала унутар албанског народа, крунисали стварањем Албанске лиге у Призрену, јуна 1878. године. Албанска страна је истакла захтев за припајањем четири османска вилајета – косовског, битољског, јањинског и скадарског у јединствен албански вилајет, који би имао посебну управу. Тиме су се показале назнаке ширих амбиција албанских главешина, и експанзионистичких тежњи албанског националног покрета.
Тада је први пут формулисан концепт „Велике Албаније“, пројекат који ће у наредним деценијама достићи статус цивилизацијског циља за албански народ. Као што се из самог назива види, циљ је стварање велике државе, која ће обухватити и територије суседних балканских земаља, а пре свега Србије. Финансијски потковани, са логистичком подршком Аустро-Угарске и Бугарске, Албанци су одмах започели активности усмерене против српског живља. Последице оваквог става ових недржавних структура су биле отелотворене кроз систематску примену силе зарад изазивања страха, те и не чуди што је у периоду од Берлинског конгреса, па до 1912. године, убијено је више стотина Срба у Старој Србији, отето више десетина српских девојака, опљачкана и отета имовина више десетина хиљада Срба, а 150 000 људи је спасавајући голи живот побегло у слободну Србију. Циљ свих тих злочина је било стварање етнички чистог Косова, као албанске земље, све у духу програма Призренске лиге.
Српска и црногорска влада покушавале су, према својим могућностима, да заштите српско становништво косовског вилајета. Та заштита је организована најпре на дипломатском плану, а касније, како сугестије за „зеленим столом“ нису имале ефекта, српске власти су отпочеле наоружавање народа на Косову, не само за потребе самоодбране, већ и зарад припреме за устанак, када за то дође време. Како би се супротставили качацима, након 1878. године долази до формирања комита, које су водиле борбу против турских власти и против албанске и муслиманске хајдучије. Комите су биле претежно Срби из Старе Србије; кретали су се по целој Старој Србији, у Новопазарском санџаку, али и по Метохији.
Стварање албанске државе и деловање у периоду до Другог светског рата
Ветар у леђа остваривању пројектованих замисли, инаугурисаних приликом формирања Призренске лиге, свакако је било формирање Албаније, 28. новембра 1912. године. Аустро-Угарска је са негодовањем посматрала растућу моћ Краљевине Србије, те је тежила да истој онемогући излаз на Јадранско море, с једне стране, а са друге, да раздвоји савезнике, Србију и Црну Гору. Добијањем независне државе, албански иредентистички сан није почео да јењава. Напротив. У наредним деценијама, перфидност и немилосрдност њихових акција ће добити потпуно нову димензију.
Тако је познато да је Бећи Раџа, један од албанских вођа, 1920. године организовао одлазак у шуму 300 до 400 људи, а на још већи одзив је наишао Бајрам Цури, предводник Албанаца у Метохији, када је 1921. позвао своје присталице у стварање војних јединица на подручју Јуника и Батуши, када се одазвало између две и пет хиљада Албанаца. У служби иредентистичке идеје „Велике Албаније“ нису биле само милитантне групације, већ и политичке и студентске организације – типичан пример јесу „Муслиманска јужна организација“ и студентска организација „Беса“. Оне су шириле експанзионистичу пропаганду, а радиле су и на организовању чета које би биле спремне да у случају избијања рата, диверзантским акцијама олакшају напредовање италијанске војске, коју је албанском народу требало приказати као ослободиоце.
За време Другог светског рата, а уз подршку окупационих власти, формирана је албанска добровољачка милиција „Вулнетари“, која је уживала и помоћ других паравојних формација. За те четири ратне године је убила око 10 000 Срба, и то претежно цивилног становништва. Због сурових репресалија Албанаца, скоро 100 000 Срба и Црногораца је протерано са својих огњишта на Косову и Метохији. Након пораза Мусолинијеве Италије 1943. године, а уз пристанак власти нацистичке Немачке, средином септембра 1943. године, дошло је до формирања „Друге призренске лиге“, која је била идејни наследник оног пројекта из 1878. године, вредносни сукцесор концепта по коме треба створити велику, етнички чисту земљу Албанаца. Нешто раније, образована је националистичка организација „Национални фронт“, чији су припадници себе називали „балистима“ и који су спроводили стравичне злочине над српским цивилима.
Дакле, Албанци су поседовали развијене механизме зарад остваривања својих циљева у тим мучним годинама. Томе је још више допринео специјални „Косовски пук“, оружана формација која је имала централно место у етничком чишћењу Косова и исељавању Срба. Негде у пролеће 1944. године, створена је 21. СС дивизија „Скендербег“. Ова оружана група је у свом саставу имала албанске снаге, приближно 12 000 војника, рачунајући немачки командни кадар. Она је вршила масакре над српским становништвом, носећи униформе нацистичке Немачке.
У комунистичкој Југославији
Након Великог рата, албански терористи су у новим околностима наставили тамо где су стали за време сукоба. У томе их није омело ни привидно пријатељство комунистичке Југославије и Албаније, које ће трајати све до сукоба са Информбироом. Тих година је била актуелна идеја стварања велике балканске федерације, чији би интегрални део биле, сем Југославије, и Бугарска и Албанија. До тога није дошло и врло брзо је стављен катанац на југословенско-албанској граници, а односи су постали затегнути. Док су комунистичке вође Југославије и Албаније разматрале могућност фузије, на другом крају света, у Сједињеним Америчким Државама, 1946. године, долази до формирања треће по реду Призренске лиге, са познатим елементарним постулатима. Пројекат „Велике Албаније“ требало је да настави да живи.
Идеолошки сукоб Југославије са Совјетским Савезом 1948. омогућио је Албанији да поведе против Југославије комбиновану пропагандно-диверзантску борбу, под плаштом „марксизма-лењинизма“. Од тада се у косовском збивању јавља и тај елеменат, који великоалбанском национализму и хегемонизму даје вид „леве“ револуционарности и радикализма, поготово после сукоба Тиране са Москвом и везивања Албаније за Кину. Поред те политичке и пропагандне активности срачунате на дужи рок, убациване су из Албаније диверзантско-терористичке групе, као некада качачке банде између два рата, које су убијале српске граничаре и припаднике снага безбедности, политичке активисте, и заводиле терор над српским цивилима.
Злоупотребљавајући идеју комунистичке интернационале, по којој су границе ту да спајају, а не да раздвајају, албанске вође су тежиле да искористе рањивост југословенских власти на помен „великосрпског хегемонизма“, те су на један систематичан начин успеле да издејствују уступке – уставним амандманима из 1968. године, а нарочито Уставом из 1974., Косово је стекло завидан степен независности, у почетку као аутономна област, а касније као аутономна покрајина. Демонстрације на улицама Приштине, Призрена и других градова на Косову 1968., 1981., 1989. и 1990. године су јасно указале у ком смеру се креће расположење на тлу јужне српске покрајине.
Од распада СФРЈ до данас
Насилно разбијање СФРЈ почетком деведесетих је снажно подстакло албанске екстремисте на Косову да убрзају своје припреме за масовну примену тероризма против Србије и Савезне Републике Југославије, јер су осећали да је напокон дошао прави тренутак за пробој. Тај фанатизам џихадиста, који је у прошлости представљао генератор настанка идеја које ће водити ка спровођењу терористичких активности, током крвавих дана грађанског рата и кидања конаца који су везивали бившу СФРЈ, добио је потпуно нову димензију, бескрупулознију и перфиднију неко икад дотад.
Анализирајући њихове активности, а посматрано кроз призму онога што је већ речено, види се да су акције спровођене у складу са учењима офанзивног џихада – њега карактеришу тезе о томе да трајни мир са немуслиманима није допустив, и да су примирја са „неверницима“ могућа само у ситуацији када су муслимани слаби, али да та затишја у непријатељствима не смеју трајати дуже од десетак година. Албански сепаратистички покрет, који је већ постојао на територији Косова, и који је имао дугу традицију злочина и терористичких операција, почев од 1990. године поседовао је илегалне облике паралелне државе, који су неометано функционисали уз легалну српску власт. На тај проблем се није обраћала пажња, осим у време избора, те не чуди да нису спровођене мере против ове појаве.
Албански сепаратисти су успоставили свој систем политичког, културног, економског и јавног живота. Суштински, створили су једну упоредну стварност у којој није било места за Србе. Настављајући вековну борбу за остварење циља, вође албанских сепаратиста су закључиле да је неопходно да Албанци у тим неповољним условима по Савезну Републику Југославију додатно интензивирају своје терористичке активности, да начине максималне напоре, који су суштински, били усмерени на разбијање територијалног интегритета Србије, односно Југославије. Тежиште њиховог ангажовања ће током деведесетих, више него икад дотад, бити усмерено на стварање јаких терористичких састава, који би имали финансијско и логистичко утемељење у иностраним савезницима, и који би, у крајњој линији, требало да створе услове за оружану побуну против Србије.
Несналажљивост српских политичких носилаца, с једне, и нескривена инострана помоћ и подршка, били су катализатори који су допринели да албански екстремисти створе бројчано јаку, солидно организовану и адекватно наоружану терористичку организацију под називом „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК). Припадници овог терористичког ентитета су у годинама које су долазиле били стална претња по војна и цивилна лица Југославије. Доказ за тако нешто јесте податак да је у периоду од 1991. до 1997. године, терористичка ОВК била више него активна, те да је у поменутом временском интервалу извела 377 аката насиља, од чега 243 у области југословенско-албанске границе и 134 на Косову и Метохији, што чини просечно 54 терористичке акције годишње. У тим нападима, убили су 41 лице (26 цивила, 13 полицајаца и два припадника Војске Југославије, а теже или лакше ранили 74 лица (21 цивила, 49 полицајаца и четири припадника Војске).
Организациона структура ОВК је обухватала војни и цивилни део. Хијерархијски устројена, пара -војна организација је обухватала главни штаб у Швајцарској, главни штаб на КиМ, седам оперативних зона, а структура се настављала кроз постојање бригада, одреда, чета, водова и одељења. Војни део ОВК је бројао 20 000 терориста. Цивилни део био је још бројнији. Сачињавала су га лица која су обављала задатке логистичке подршке, снабдевања, чувања, осматрања, извиђања, узбуњивања и других активности, које су омогућавале неометано или лакше спровођење терористичких активности војног елемента ОВК. Почетком 1998. године, активности ОВК постале су још агресивније, а њени униформисани и наоружани припадници почели су јавно да делују.
Капитални примерак који је потврђивао да је ситуација на КиМ пред ескалирањем у оружану побуну, јесте напад терористичке банде, предвођене Адемом Јашаријем из села Доњи Преказ, општина Србица, на полицијску патролу СР Југославије, у селу Ликошане код Глоговца, 28. фебруара 1998. године. То је био је очигледан наговештај албанске побуне ширих размера на КиМ против СРЈ. После напада, терористи нису побегли, већ су се под борбом повлачили, а њима су се придружили многи мештани. Друга половина јула 1998. године је обележена контролом скоро половине територије КиМ, коју је остварила ОВК својим деловањем. Како би се променило стање ствари ангажоване су снаге Војске Југославије, такозвани Приштински корпус.
Ове оружане јединице су спроводиле своје оперативно деловање од 25. јула до 29. септембра и терористи су разбијени. Како је констелација односа на КиМ постојала неповољна по ОВК, покренута је тенденциозна кампања од стране иностраних спонзора ове терористичке организације: циљ кампање је било сугерисање политичком врху Југославије, с једне, али и међународној заједници, с друге стране, да припадници југословенске војске врше „превелику употребу силе против албанских цивила“. Под претњом војног напада на СРЈ, како би се заштитила права албанских цивила, тим, ултимативним путем, су успели да издејствују преговоре. Резултат састанка између председника СРЈ Слободана Милошевића и изасланика америчког председника Ричарда Холбрука, било је упућивање мисије ОЕБС-а за верификацију стања на КиМ, коју ће чинити 1800 верификатора.
Противно одредбама споразума, верификатори су повлађивали терористима, који су обновили своје саставе на терену и појачали насиље према српском живљу. Важан датум у том погледу јесте 15. јануар 1999. године, када су се верификатори и јавно определили за албанску страну. Елем, специјална јединица полиције Србије је ликвидирала штаб једне бригаде ОВК. У поменутој операцији, ликвидирано је 126 терориста, међу њима и четири страна држављанина, инструктора терориста. Шеф Мисије ОЕБС-а Вилијем Вокер злоупотребио је ову акцију наше полиције да неосновано оптужи СРЈ за „стрељање мирних албанских сељана“. У фебруару и марту те године вођени су преговори између представника СРЈ и вођа албанских терориста у Рамбујеу (Француска). Тражено је од наше делегације да потпише НАТО окупацију СРЈ.
Познато је шта се догодило након (не)споразума у Рамбујеу. Двадесет четвртог марта 1999. Године, отпочело је бомбардовање. НАТО је извршио агресију на СРЈ да би подржао терористичку ОВК у освајању КиМ. Северноатлантски пакт је из ваздушног простора пружио подршку терористима, који су, појачани војском Албаније и НАТО снагама, покушали да копненим путем продру на територију Савезне Републике Југославије. Покушај пробоја у зони одговорности карауле „Кошаре“ је одбијен неколико пута за време бомбардовања. Агресија је окончана 10. јуна 1999., резолуцијом 1244 СБ УН, којом је договорено размештање цивилних (УНМИК) и војних (КФОР) структура на КиМ, које су имале за циљ да стабилизују стање на Косову и да српском живљу пруже елементарну безбедност.
Међутим, размештање ових међународних делегација није допринело побољшању ситуације на КиМ. Тако је од размештања ових мисија до краја 2003., са КиМ протерано 250 000 Срба, спаљено или отето 107 000 кућа и станова, уништено 114 српских цркава и манастира. Посебно је био организован масовни злочин Албанаца над Србима од 17. до 19. марта 2004. године. Тада је око 60 000 Албанаца предвођених терористима ОВК напало све што је српско на КиМ ради етничког чишћења. Убили су 32 особе, ранили 851 особу, спалили 800 српских кућа, протерали 3600 Срба и спалили 30 цркава. Још једна импликација која је показала крајњу лабилност и неозбиљност ових мисија јесте оружана побуна од 21. новембра 2000. године, када је неколико група, јачине 20-30 терориста, упало са КиМ у Пчињски округ. Они су извели препад на полицијске пунктове МУП-а Србије, при чему су убили четири и ранили 13 полицајаца, запосели неке значајне објекте и организовали одбрану.
Из српске перспективе, етносепаратистичкој делатности наоружаних група на Косову и Метохији је додатан „ветар у леђа“ донело формирање Албанске националне армије (АНА). Ова терористичка организација, је спроводила бројне злочине усмерене против српског живља, са циљем етничког чишћења простора Косова и Метохије. У опусу активности АНА се налазе и кријумчарење, трговина дрогом, оружјем, људима, као и напади на припаднике УНМИК-а, КФОР-а и ОЕБС-а.
На крају…
Застрашивањем, применом делотворних, немилосрдних и добро прорачунатих метода, албански терористи су успели у нечему што су желели. Инструментализацијом силе против цивила, али и униформисаних лица, уз нескривену моралну и финансијску подршку неких страних земаља, успели су да несналажљиве српске власти доведу пред свршен чин. Косовска скупштина је 17. фебруара 2008. године прогласила независност Косова и Метохије. У данима и месецима који су уследили, упркос противљењу и негодовању Србије, велики број земаља света је признао Косово као независну земљу.
Тог зимског дана, Албанци су испунили фрагмент свог вековног циља, а остварење иредентистичке идеје о „Великој Албанији“ је било ближе него икад. Пријемом Албаније у НАТО 2009. године, положај албанског елемента на Балкану је додатно ојачан. Тренд који је присутан годинама уназад указује на то да су мале шансе да пројектовани циљ Албанаца просто нестане из њихових планова и њихове политике.
Дани који треба да свану ће нам пружити одговор на питање да ли су угрожене стране, а под тим се подразумевају све земље на чије територије Албанци имају претензије, способне да овај проблем реше, било унилатерално, било колективно. До тада, нужно је што темељније изучити тематику албанског тероризма, јер је разумевање проблема основни корак на путу ка његовом решавању.
Шта ће бити један од приоритета Војске Србије, сазнајте ОВДЕ!
Извор: vesti-online. com
