Пише: др Дејан Жујовић, пулмолог
Више се не бојим ни живота ни смрти, само бих пре него што одем да неке лепе ствари за собом оставим, кад заклопим уморне очи на ову људску тугу заборавим. Оно што ће увек да ме тишти, што знам да све боље могло је. Нормалном човеку мало потребно је.
Али не, не, не, неко је решио да отме све, да и за то мало погинеш, да те као шраф у лудило заврте, из дана у дан, кост по кост, из дана у дан, кост по кост…
И, чега се више плашите, живота или смрти? Рекао бих живота. Посматрам људе већ дуго. Имам утисак да уопште не размишљају о својој коначности. Као да нису свесни да никада више на овој планети неће да се понове, такви какви су, нити ликом нити својом суштином. И пристају на компромисе. Пристају да губе. Своју слободу, своју срећу, свој понос. Чувајући ништа. Јер им ништа није преостало. То што је преостало нити је човек, нити је живот. И решиш да устанеш. Да ствари назовеш правим именом. Да пробаш да пробудиш зомбије око себе. Да их протресеш и викнеш им у уво, КАКО НЕ ВИДИШ шта ти раде?
Не бојте се живота. Живот је дивна ствар. Када можеш да гледаш небо и уживаш у облацима. Када можеш да загрлиш онога кога волиш и осетиш како се топиш, како желиш да се сједините у једно биће. Када уживаш у мирису свога детета. У његовим трапавим корацима. Или спознаји да те је то дете већ превазишло. Не маштамо о Марбељи, килограмима кокаина, курвама, малолетницама. То остављамо вама, болидима. Ми смо нормални људи, направљени од нормалних родитеља. Знамо шта је права срећа. И ценимо је. Иако сте нам је отели, семе вам се затрло.
Кунем? Ма то је најмање шта бих вам урадио. За момке изгинуле и осакаћене по гудурама туђих фантазија. За немаштину из које смо искакали као звери, отимајући једни другима оглодале кости. За несрећу, за сузу, за јаук свакога човека који је осетио вашу визију. Вас, невиних ратнохушкача, лопужа, превараната, ждерача туђих живота. Зато што никада нисте знали када је доста. Зато што се и сада са пута враћате са пенкалом, цедуљицом и кључем. Приставши на много више од оног ултиматума који је увео шумадијског сељака у светски рат. Издајници бешчасни. Заслужујете да се законом забрани спомињање вашег имена наредних хиљаду година. Заборав ће вам бити казна.
Криви сте што смо понели жиг звери много пре него што је микрочип измишљен. Теоретичари, не бој те се вакцина. И ваши праунуци су обележени. Фарбом која се не скида лако. А некада су се аустријски заробљеници жалили у Нишу што не могу да свирају на клавиру. Нисмо их комадали, упркос Мачви, Ваљеву, Љигу… Некада смо били народ коме непријатељ подиже облежје. Једини споменик браниоцима Београда су подигли Немци, ено га још увек на Кошутњаку. Можда ће се боље видети када инвеститори покидају и последње стабло.
Не бојте се живота. Што би рекао мајор Драгутин Гавриловић, Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше. Они више не постоје. Зато се више ја не бојим живота и живим га пуним плућима. Рођен сам као слободан човек и на ногама, као слободан ћу и умрети. И знам да много слободних људи живи у мојој поробљеној Србији и тражим их. То је покрет. То је идеја. Да једном за свагда људе са фабричком грешком макнемо и дамо овом друштву могућност да удахне пуним плућима.
Неко ме једном питао како бих то урадио? Једним простим потезом. Одете у Универзитетску читаоницу у Булевару и преместите ту децу у Скупштину. А оне што у њој тренутно битишу по специјалном програму растерате говњивом метлом. Доста је, бре, било, мајку вам безобразну. Не гајимо ми децу за ваш зоолошки врт.
И када кренете овим путем престанете да се плашите и смрти. Јер тај пут је лек против њене најгоре форме, против заборава. Да не доживим да ме дете пита, Тата шта си ти урадио… Радио сам најбоље што сам знао. Устао сам и рекао ДОСТА ЈЕ. Нисам се крио у рупи. Нисам бежао од борбе. И даље сам ходам овим улицама. И увек ћу. Ако мора горила да трчкара за мном, негде сам изгубио нит.
Више се не бојим ни живота ни смрти. Осећате ли тај поветарац? Тај дах слободе који најављује олују? Верујте да га они јако лепо осећају. И да се боје. Да им је једно око увек отворено. Јер знају шта се спрема. Шта ће бити. Историјска неминовност урушавања зла и процват слободе. Коју овога пута нећемо да делегирамо подједнако гладнима и безобразнима. Лопужама. Него ћемо да је чувамо, гајимо и уживамо у њој. Даћемо је доброј деци из нашега краја да је чувају. Ако се покваре, враћамо их мами и тати, нека реше то.
Више се не бојим ни живота ни смрти…
Драги пријатељи, помозимо људима који су остали без посла зато што су имали образ и кичму. Наведени рачуни се воде на мене. Сав прикупљен новац ће бити упућен Александру Обрадовићу, отпуштеним нишким жандармима и двема професоркама из Беле Цркве. Покажимо солидарност према људима који су у животу само једну грешку направили – били су часни.
Raiffeisen банка AД
Динарски 265000000576857940
Девизниi RS35265044000005631664
EUR SWIFT/BIC. RZBAATWW
USD SWIFT/BIC. RZBAATWW
Да ли Вучић има две психијатријске дијагнозе сазнајте ОВДЕ.
Извор: Нова
