Један човек је посебно скренуо пажњу на себе. Његово име је Горан Шарић, хрватски теолог и историчар. После дисквалификације Ђоковића, он је на свом Фацебоок профилу написао врло интересантан текст који је подигаи Балкан на ноге, али не само Балкан.
- Да ли западњаке боли лоптица или Ноле?
Тог 22. маја била је субота и један дванаестогодишњак славио је рођендан, весело играјући тенис са пријатељима док су му изнад главе пролазили војни авиони који су више од 2 месеца сваки дан бомбардовали његову земљу. Али он се није плашио, као што се нису плашили ни сви они грађани који су тих дана у мајицама на мету дежурали на мостовима, као што се није плашио ни Миленко Павловић кад се сам у неисправном мигу залетео на НАТО ескадрилу. У малом Нолету пробудила се та искра пркоса, она српска потреба да се под било коју цену стане на црту неправди. Годину дана касније отишао је у Минхен, у тениску академију чувеног хрватског тренера Николе Пилића:
- Још тада сам знао да ће Новак бити први - присећао се касније Пилић.
Већ са 14 година Ђоковић је био троструки првак Европе - у синглу, дублу и екипно. 2008. осваја Аусталиан опен са само једним изгубљеним сетом у целом турниру. 2011. везао је 43 победе за редом што је невиђен скор у свету тениса и освојио десет турнира, од којих три гренд слема међу којима и Wимбледон и пет Мастерс турнира. 2012. добија престижну награду Лауресу, као најбољи спортиста света. 2013. наставља са успесима, већ је 100 недеља први на АТП листи. Уследили су бројни трофеји, па повреде и засићење, а онда је Ђоковић показао врлину која краси оне највеће - повратак након пада. Поновно осваја Вимблдон и враћа се на прво место, оно које му припада.
Наш народ каже да вам људи све могу опростити осим успеха. Запад не боли лоптица која је погодила судију у врат. Исто су урадили Аљаж Бедене пре десет дана у Њујорку и Роџер Федерер пре девет година на Аустралиан опену, па нису били кажњени. Запад боли што један Србин, Балканац, "инфериорна раса" побеђује у њиховом "господском спорту" којег лажни енглески џентлмени (ако неко мисли да су Енглези господа, нек дође на Зрће) играју у белим рукавицама. Они који су изградили царства на муци и крви Индијанаца, црнаца, Абориђина, Индијаца, они који су вршили културоциде по целој кугли земаљској (јер кад Пинк пантери украду једну слику то је криминал, а кад западњаци покраду сво благо Инка или Египћана, то је љубав према уметности), они се обуку у бело и уживају у тенису. И сваки пут њихове фаворите у које су уложени милиони евра побеђује један скроман Србин. То што тај Србин не верује у њихове верзије историје, у прислине вакцинације и ђубре које нам шаљу под етикетом прехрамбених артикала још су му додатне "мане".
- Ноле је најпотпунији човек којег сам у животу упознао - рекао ми је Семир док смо стајали у подножју босанске пирамиде Сунца. Нисам могао, а да се не сложим са тим речима. Своју величину Новак је показао толико пута да ми књига не би била довољна да све опишем, њега није занимало себично гомилање евра и долара, он је скупљао оно благо за које Исус каже да му рђа и мољци не могу ништа - помагао је у тишини не само Србима, већ и Хрватима (више него већина хрватских спортиста), Бошњацима, слао помоћ у разне делове света. За многе од његових хумантираних акција можда никад нећемо ни сазнати.
Ђоковић је архетип савршеног Србина, спој истинске духовности, преданог физичког рада, хуманитарног активизма и успеха у свом послу. Србија неће бити велика онда кад њене карте буду исцртавали кафански националисти који личе на четнике из Булајићевих филмова. Нити док се народ буде залуђивао задругама и султановим женама. Србија ће бити велика онда кад буде као Ноле. Када се врати својој правој историји и истинској светосавној духовности. Тада ће српски успеси заболети запад као Новакова лоптица - стоји у тексту историчара Горана Шарића.
У Србији следи цунами отказа, више о томе сазнајте ОВДЕ.
Извор: Информер
