Пише: Др Иван Пајовић
Недавно је држава продала свој власнички удео Комерцијалне банке од око 84% Новој љубљанској банци за 387 милиона евра. Данас Комерцијална банка чини око 11% удела у укупном банкарском тржишту Србије са билансном активом од око 420 милијарди динара. Са њеном продајом удео приватног капитала у банкарском сектору Србије порастао је са 75,7% на чак око 87%. У државном власништву са око 13% тржишта остале су још само Банка поштанска штедионица, МТС банка и Српска банка, која је банкротирала, али је државном финансијском интервенцијом докапитализована, спасена пропасти и наставила да ради као специјализована банка за наменску индустрију. Очигледно је да комерцијални банкарски сектор лагано клизи ка стопостотном страном власништву. Да ће се то остварити, говори податак да су се и државни званичници изјаснили да ће у наредних годину дана држава изаћи у потпуности из банкарског сектора. Уколико тако буде, Србија ће бити једна од ретких земаља без иједне државне банке, упркос чињеници да свака озбиљна држава има и по неколико банака у свом власништву. На овај начин у Србији се не допушта могућност да државне банке нижом ценом услуга и нижим каматама конкуришу приватним, а ствара се опасност картелизације приватних банака са уједначењем цена услуга (што подразумева одсуство конкуренције и тржишног избора за клијенте банака) и могућност да приватне банке у ма које доба изнесу сав капитал из земље. Такође, велика штета за нашу земљу је и то што се приходи приватних банака не задржавају у земљи, већ одлазе каналима трансграничног кретања капитала ван ње. Зашто је то тако? О томе пар речи мало касније.
Једна од основних замерки либералних економиста на постојање и рад државних комерцијалних банака је да те банке делују под утицајем политичких елита на власти, које, злоупотребљавајући своју моћ, користе банкарске привилегије, злоупотребљавају кредите које чине неефикасним или чак ненаплативим, усмеравају банкарске активе ка непродуктивним, коруптивним пројектима из којих се извлачи нечасна имовинска корист, што све чини такве банке на дуги рок неефикасним „губиташима” које се одржавају у животу интервенцијом из државне благајне, а у крајњој инстанци воде у банкрот.
Да ли је све баш тако? Истина је, као и увек, негде на средини мишљења доктринарно сукобљених конзервативних и либерално опредељених економиста. Од када је формирана средином деведесетих година прошлог века, Комерцијална банка је била један од важних државних стубова финансијско-економског система Републике Србије. Учествовала је у подизању пословних успеха великих компанија у Србији тог времена, као што су „Делта”, „МК Комерс”, „МБ Родић”, Стамбена задруга „Шумадија” (којом је управљао привредник на злу гласу, Жика „Муштикла”), „Тодор”, „Ктитор” и друге. Из датих примера заиста се може уочити да је ова банка подржавала одређене фирме и појединце блиске власти, како то замерају либерал-економисти. Међутим, ова банка је прискакала је у помоћ држави у ситуацијама испражњеног буџета, када су јавном сектору требале бити исплаћиване плате, а државна каса је била празна. Оснивач и дугогодишњи први човек Комерцијалне банке Љубомир Михајловић сведочи да политичке притиске везане за пословање од стране Слободана Милошевића није имао, али да му је супруга Слободана Милошевића, Мирјана Марковић, једном тражила кредит од пет милиона марака за оснивање њене странке „Јул”, што је он категорички одбио и према његовим речима за то није сносио никакве консеквенце. Иако је удео државног капитала био велики, он је тврдио да није постојао политички утицаји на управљање банком, јер, према његовим речима, „томе је доприносио висок професионализам менаџерског тима банке”.
Сагледајмо случај Комерцијалне банке и са другог аспекта, пост-петооктобарског. Гробар српског државног банкарства, Млађан Динкић, допустио је прву велику докапитализацију ове банке 2006. године, када је омогућено Европској банци за обнову и развој (European Bank for Reconstruction and Development, EBRD) да уђе са чак око 25% власничког удела. У власничку структуру ушла је 2009. године и Међународна финансијска корпорација (International Finance Corporation, IFC) која је део система Светске банке, са око 10%. Као мањи страни акционари исте године појављују се немачки ДЕГ са 4,6% и шведски Svedfond са 2,3%. Од тада се ова банка налази под директним надзором и утицајем међународних политичко-финансијских установа. Међутим, после извесног времена, ове финансијске корпорације продале су држави свој део акција, према уговору који је подразумевао да се или цела банка приватизује, или да се од корпорација откупе све акције. Да су ове међународне корпорације биле заштићене „као бели медведи” доказује и једна клаузула уговора о докапитализацији према којој ЕБРД не може изгубити уложена средства, без обзира како банка пословала. Јасно је да се банкарско тржиште Србије налази под непрекидним надзором и директним утицајем страног фактора. Продаја Комерцијалне банке заправо је део споразума Србије са ММФ-ом, који је истекао крајем прошле године. Потпуно је јасно да су за ову приватизацију заинтересовани и директро умешани Светска банка и ММФ, а највеће сумње изазива чињеница да се сви преговори о овом поступку одигравају далеко од очију јавности.
Стиче се утисак да све што се одиграва на тржишту Србије, не само банкарском, јесте у складу са давно, још 1989. године прокламованим Вашингтонским консензусом, као темељом неолибералне економске доктрине која влада светом, а у интересу је власника крупног капитала и транснационалних корпорација. „Десет заповести Вашингтонског консензуса” или главни постулати овог „споразума” (а заправо перфидног диктата) су: 1) Буџетска дисциплина; 2) Усмеравање државне потрошње од подршке економским гранама према широкој бази мера за економски пораст и подршку сиромашном становништву; 3) Пореска реформа чији циљ је снижавање пореза; 4) Кредитне стопе усмерене како би подржавале привреду; 5) Компетитивни девизни курс; 6) Трговачка либерализација то јест укидање или велико смањивање пореза и царина на увоз; 7) Либерализација страних инвестиција; 8) Приватизација државних компанија и услуга 9) Дерегулација то јест укидање разних закона и других мера које ограничавају тржишну утакмицу; 10) Законска заштита власничких права.
Од свих речених постулата, очигледно су господарима новца најважнији они од броја 6 до броја 10, који најзначајније утичу на уклањање државе из тзв. тржишне утакмице, а отварају неограничене могућности за трансгранично кретање капитала, неометано инвестирање усмерено на неограничену експлоатацију националних ресурса и радне снаге, уклањање царинских баријера и отклањање ризика по имовинска права страних инвеститора.
Што се тиче државних банака, оне очигледно потпадају под тачку 8, која говори о приватизацији државних компанија и услуга. Дакле, доктрина се састоји у томе да се држава потпуно уклони из свих сегмената тржишног пословања, па тако и банкарског сектора, а да се оно потпуно подреди утицају приватног капитала. Закључује се да није у питању државна неефикасност у управљању, како то по сваку цену желе да докажу неолиберални економисти, већ да је у питању смишљена намера о преузимању свих светских материјалних и финансијских ресурса од националних држава и њихово усмеравање искључиво у руке власника крупног капитала.
Оно што се спроводи у Србији личи на Моргентауов план за Западну Немачку, којим се желело да Немачка буде деиндустријализована, осиромашена и претворена у сировински прирепак развијеним земљама Запада. Срећом по Немачку, овај план није спроведен, већ га је заменио Маршалов план, којим је Немачка временом поново претворена у економског колоса.
О глобалном економском терору утемељеном на Вашингтонском консензусу у једној од наредних колумни!
Oткривена највећа ноћна мора Пентагона. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
