Званични подаци не постоје, али Синдикат лекара и фармацеута Србије (СЛФС) до сада броји 73 лекара који су преминули од ковида. До данас је у Србији заражено више од 3.000 лекара. Њихов живот у „црвеној зони“ прати недостатак заштитне опреме, неповерљиви грађани, преоптерећеност послом, лоша организација рада и дуги редови оних који још чекају на њихову помоћ.

Такву ситуацију надлежни називају „пренапрегнутим здравственим системом“, али анестезиолог и председник СЛФС Раде Панић сматра да нема потребе за еуфемизмима. Он је управо изашао из 24-часовног дежурства и нема дилему да је здравствени систем Србије „пукао“.

„Под тим подразумевам да за свако дежурство које сам провео од 6. новембра, до 31. децембра у ковид-јединици у Краљеву, нисам имао довољно места у јединици интензивне неге за све пацијенте којима је то било неопходно. Подразумевам да је недопустиво да се у ситуацији епидемије у редовима чека више од два сата, где нису одвојени ковид и нековид или сумњиви ковид-пацијенти“, објашњава Панић.

„Када нисте способни да збринете све пацијенте, онда морате да радите ратну тријажу и бирате коме ћете да дате предност, ко има већу шансу да преживи. Кад је један такав случај, некако и може да прође, али кад је то константа која се одржава и присутна је на целој територији, онда је то пукао здравствени систем“, додаје Панић.

Такав систем преживеће, каже, само ако довољна количина вакцине стигне до Србије у догледно време. У међувремену, здравствени радници чине све што могу да се коло врти. „Али ми не можемо да гарантујемо да ће бити лекова и свега што је потребно“, додаје Панић, јер за разлику од првих месеци борбе против епидемије, у здравственим установама више не мањка заштитне опреме, али почињу да недостају лекови.

„Има већ двадесетак дана како добијамо информације да почињу да нестају неки лекови који су малтене обавезна терапија у средњим и тешким клиничких сликама. Више их у апотекама нема, све је повучено у болнице“, додаје Панић.

Размере ће се тек видети

Последице могу да се виде на сваком кораку, сматра Панић. Посебно их виде корона позитивни пацијенти који се враћају кућама на лечење са ризиком да се поново појаве на вратима болнице у критичном стању. Али праве размере „пуцања“ видеће се тек кад статистика покаже који је пацијената преминуо од других болести, јер због епидемије није могао да стигне на ред за лечење, додаје Панић.

Епидемија је, каже, само оголила раније проблеме здравственог система. Панић подсећа да је још 2016. године на протесту испред Владе Србије викао „Узбуна, узбуна, овде гори пожар!“. Тада нико није реаговао.

„Годинама се у српском здравству не ради како треба, него се Министарство здравља користи за политичко поткусуривање. Ништа се не планира, а када у здравству не планирате бар десет година унапред, прецизно и промишљено, долазите у велики проблем.“

А непромишљеност се највише огледа у дефициту здравствених радника. Србија је у епидемију ушла са дефицитом од десет одсто здравствених радника. „А сада је и званично потврђено да тамо где је у лечењу једна сестра на једног пацијента, ту је преживљавање убедљиво највеће“, подсећа Панић. „Код нас је у интензивној нези отприлике једна сестра на три, четири или пет пацијената, а на обичним одељењима и по 30, 40 пацијената. Она не може да стигне ни да их обиђе и подели терапију, а камоли да им пружи додатну здравствену негу“, прича Панић.

О мањку лекара, каже, најбоље сведоче резултати конкурса за новоотворену болницу у Батајници. „Уместо тражених 80 анестезиолога, примљен је један анестезиолог и 60 лекара опште медицине. Џаба зграда, џаба респиратор и вентилатор ако нема ко на њему да ради.“

Или ћемо скинути мантил или ћемо изаћи на протест

Панић признаје да лекари нису били довољно гласни свих ових година и да синдикати нису много радили на заштити права запослених, али ни грађана.

„Али мислим да се системски радило на поделама између медицинских сестара и лекара, између самих лекара, између самих сестара, а онда се још додатно проблематика лоше здравствене услуге спуштала на ниво здравствених радника, на које грађани сваљују незадовољство оним за шта је одговоран начелник, директор и министар“, жали се Панић.

„Не могу пацијенту да објасним да нема неког лека или брату и оцу труднице зашто они тог тренутка не могу да дају крв за своју ћерку и супругу, него морамо да требујемо крв из Крагујевца или Београда, јер је трансфузија новим законом централизована.“

Сви ти изазови само су појачавали гнев међу лекарима и сестрама, тврди Панић. Ковид је прелио чашу и сада су на прекретници. „Последњих дана оно што најчешће чујемо међу колегама је да ће или скинути мантил и напустити професију или ћемо изаћи сви на протест или ћемо сви чим се укаже прилика негде преко границе“, каже Панић.

„Као да неко смишљено ради на томе да здравствени систем у Србији потпуно престане да функционише у оном државном облику како га знамо и пређе потпуно у приватне руке“, додаје Панић.

А то би решење, према његовом мишљењу било најпогубније за грађане. „Грађани нису у могућности да плаћају приватну услугу и наша будућност је у томе да се овај систем очува са појачаним кадром. Истина је да су многи отишли, али истина је и да би се многи вратили кад би били пристојни услови за рад. Дакле, не причамо чак ни о зарадама, само пристојни услови за рад“, закључује Панић.

Како су Фајзерове жртве промениле став СЗО, прочитајте ОВДЕ.

Извор: Дојче Веле